15. МАЈ 2017. ГОДИНЕ - РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ И ЗАКОН

У седишту СРПСКИХ РАТНИХ ВЕТЕРАНА 15 маја ове године  је одржан протест због одуговлачења са исплатом  ратних дневница и због  недоношења Закона о ратним ветеранима.  Скупу од више стотина ратних ветерана обратио се Председник Удружења Миле Милошевић са апелом да се што хитније усвоји Закон о ратним ветеранима. Посебно је истакнут проблем велике смртности ветеранске популације, посебно бораца са Косова. Постављено је  је питање на које држава и стручна јавност морају хитно да пруже одговор : „ЗАШТО У  ДРАМАТИЧНО ВЕЋЕМ ПРОЦЕНТУ УМИРУ ВЕТЕРАНИ У ОДНОСУ НА ОСТАЛУ ПОПУЛАЦИЈУ  У СРБИЈИ“.

11. МАЈ 2017. ГОДИНЕ - ТРИБИНА У ЋУПРИЈИ

cuprija

У  Ћуприји је уз присуство већег броја ратних ветерана, 30. априла ове године  одржана трибина у организацији   СРПСКИХ РАТНИХ ВЕТЕРАНА ЋУПРИЈЕ . Тема трибине биле су ратне дневнице, Закон о ратним ветеранима и социјални и друштвени положај ратних ветерана. Учесници дискусије, између осталих, били су Дармановић Бранислав, подпредседник СРВ Ћуприје и Милошевић Миле, Председник СРВ Србије.

На трибини је истакнуто да се ситуација око судског поступка за ратне дневнице одвија повољно за подносиоце тужби.  У више од двадест градова судови су  донели  пресуде за дискриминацију у корист ветерана, а неколико пресуда је стигло пред Уставни суд Србије од кога се очекује позитивна пресуда,  која би значила признавње дискриминације за све ветеране који су  поднели  тужбе.  Такође , на трибини је поново истакнут проблем  непостојања  Закона о ртаним ветеранима чије доношење евидентно кочи надлежно Министраство на челу са Министром Вулином. Оно што највише забрињава је да практично не постоји ни предлог Закона. Постојећи нацрти Закона који су били у оптицају  су из непознатих разлога повучени из Скупштинске процедуре. Без доношења оваквог Закона којим  би био регулисан социјални и економски положај целокупне ветеранске популације  не може се очекивати било какаво побољшање  друштвеног статуса ветерана.

На трибини је посебно истакнут тежак економски и социјани положај ветеранске популације, који се посебно манифестује у великом броју незапослених ратних ветерна  који нису у стању да  исхране своје породице , а камоли да измирују финансијске обавезе као што су струја, комуналне услуге, порези и слично. О патњама  и последицама  које ветерани носе са ратишта друштво уопште нема разумевања. Велика смртност међу припадницима ратних ветерана никога се нетиче нити се ико од надлежних бави овим проблемом.  У недостатку Закона борба кроз разне видове протеста и притисака на државу и локалне самоуправе   остаје за сада као једина могућност да се остваре права  ветерана у друштву каква  ветарни заслужују и каква имају у читавом цивилизованом свету.

5. МАЈ 2017. СПОМЕНИК РАТНИМ ВТЕРАНИМА

ЗА ВЕЧНО ПАМЋЕЊЕ

spomenikСпоменик палим борцима општине Раковице

Погинилим борцима и цивилима у ратовима вођеним између 1991. и 1999.године Србија се није одужила ниједним централним  спомен обележијем. Највећи број од педесетак спомен плоча, чесама или скромних споменика расутих широм Србије, у част погинулих бораца, подигнут је на иницијативу  и новцем ветерана, породица погинулих или појединих локалних самоуправа. Незаконито подизање споменика албанским терористима у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи отварају питање како се Србија одужила војницима, полицајцима и цивилима који су положили живот бранећи своју земљу од терориста, чији споменици ничу на територији Србије које насељава шиптарски живаљ.

Подизање споменика палим борцима је обавеза сваког друштва које тако одаје почаст својим херојима, али и указује грађанима како треба да реагује одговорно друштво у оваквим  и сличним приликама. Споменик треба да буде светиња и као што имамо евоцирање успомена на погинуле у Великом и Другом светском рату, тако треба да постоји централни споменик погинулима у ратовима 1991. и 1999. године који треба да буде култно место за све грађане Србије. Наша генерација је обавезна да одржи сећање на погинуле борце и да не дозволи да оно никада не избледи. Нас треба да подсећа, а новим генерацијама да прича о херојима и догађајима из тог времена и тако их усмерава на прави пут.

Министарство које се бави борачко - инвалидском заштитом, на челу са Министром Вулином, од када су на власти нису успели или нису желели да утврде тачан број учесника, као и погинулих бораца у ратовима 1991. 1999.године. О централном споменику палим борцима из ових ратова , као и споменику свим жртвама НАТО агресије нема ни помена из надлежног Министарства. Шта више политика коју води Министарство и однос који имају према ратним втеранима указују на стални покушај маргинализације проблема ратних втерана. На крају постављамо питање:
„Да ли је нормално да иницијатива о подизању споменика жртвама НАТО агресије креће од Руске новинске агенције Спутник, а подизање централног спомен обележиа жртвама из ратова деведесетих мора да се реализује под притиског независних борачких Удружења тј. цивилног сектора и појединих медија. Коме и чему онда служи Министарство?