Годишњица ослобођења Вуковара 1991.

18.11.2013.- На данашњи дан пре 22 године, здружене снаге под командом легалних Оружаних снага СФРЈ су ослободиле западносремски град Вуковар. Преко 4500 припадника хрватских паравојних формација су град држале под контролом више од три месеца, а за то време је у терору страдало преко више стотина Срба и других нехрвата, цивила, противника усташке идеологије. У операцији ослобађања погинуло је 1315 наших војника, више десетина се воде као нестали,а 1800-2000 људи је рањено. Иако држава Србија, за све ове године није положила званично ни један једини венац у знак сећања на огромне жртве, данас ће учесници борбе за Вуковар, Вуковарчани, родбина погинулих и други грађани, парастосом за жртве одати почаст пострадалима и подсетити се на дане жртве, али и херојства, одбране части и голог живота једног народа. Парастос за пострадале одржати ће се у храму рођења Богородице у Сремској Каменици.

Вуковар-историјски и демографски осврт

Долазак Јужних Словена забележен је од почетка 7. века и насељавање је трајало временски дуго, због непрестаних сукоба са Аварима и осталим номадским народима који су походили исте крајеве. Ипак, Словени су се успели усталити на више постојећих, већ изграђених локалитета, а највећи- данашњи Вуковар, добија своје словенско име Влково. Прве писане податке о томе имамо тек у 13. веку, за време владавине Угарске, тачније 1231. год. Тада се истоимени град помиње као утврђен, краљевски, седиште вуковске жупаније. Од 14. века појављује се већ данашњи назив, извесно мађарског порекла - Вуковар. 1526. године, најездом нових освајача Турака, град и читаво подручје долази под њихову управу. Локално словенско становништво није напуштало простор и живело је у оближњим насеобама око утвђења где је била смештена турска посада. Нови господари су изградили и први мост преко реке Вуке у данашњем центру града. Турски путописац Евлија Челебија описује насеље као велико место с трговинама, свратиштима, купатилима и школама. Већ тада, Вуковар је имао шест градских четврти (махала). Сачувани су многи документи из тог времена, скице и карте на којима се види изглед насеља, мостови и тврђава. Попис тадашњег становништва (1620. год) помиње 100 српских домова са 130 људи под оружјем!? Остали житељи били су католичког порекла, углавном Немци и Мађари. Исти податак говори о одређеној, па и верској толеранцији према домицилном становништву, несумњиво у вазалном односу. Податак из 1578. год. говори о исплати Турцима тзв. ”тапијске таксе” Српске православне заједнице, на црквено земљиште у износу од 300 акчи. Тада је црква била дрвена, као и све најраније грађене по Срему и Славонији, које су због ратних времена често рушене и обнављане. По завршетку турске владавине (1526.-1687.) наступа период доминације Аустрије, као и досељавање католичког становништва из унутрашњости царевине, углавном на подручје данашњег Новог Вуковара. Истовремено, због пропасти аустријских освајачких похода на југ и масовног учешћа Срба у истом од 1690. год. велики број Срба под водством тадашњег Патријарха Арсенија III Чарнојевића досељава уз дозволу царске власти на подручје Вуковара и околних насеља где златницима лично откупљују свој нови животни простор. Године 1737. изграђена је и прва зидана Православна црква посвећена Св. Николи. Опслуживало ју је шест свештеника и два ђакона. Документ из 1777. год. наводи тадашњи попис становника где се помиње укупно 700 домова са 3600 људи, од којих је половина било Срба. У то време цео простор је под управом Дворске коморе, али је ускоро подељен на власталинства. Као такав градом прво управља барон Куфштајн, а од 1737. год. грофови Елц. Како се ово подручје није налазило у Војној крајини, Вуковар је од 1745. год. постао седиште Сремске жупаније. У 18. и 19. веку долази до наглог развоја занатске и трговачке делатности, користи се одличан геостратегијски положај, река Дунав и лука на истој. Немачки путописац Таубе, у опису насеља говори о богатству где ”свака кућа има радионицу или дућан”. Попис занатлија из 1850. год. наводи 35 струка, укупно 400 мајстора: воденичара, лончара, кројача, опанчара и осталих. У Вуковару се у то време граде дрвени бродови свих величина, лончарска роба извози у данашњу Румунију, а риба у Будимпешту. Већ тада, један од главних трговачких путева пролази овим подручјем и то је пресудан фактор у брзом свеобухватном развоју. Из истог разлога долази до осетног повећања становништва, а аустроугарска власт из унутрашњости царевине досељава многе нације које до тада нису биле присутне у значајнијем броју: Русине, Украјинце, Јевреје, Словаке, Чехе, Шокце итд. Поменуто време и поред велике националне и верске различитости, било је релативно толерантно. У другој половини 18. века и почетком 19. Срби су били водећи елеменат у економском и политичком животу града, на шта указује и податак да су били и на челу градске управе. 1808. год. на локалитету ”Добра вода” подижу капелу Св. Петке, добивши од грофа Емерика Елца простор уз годишњу ренту од два дуката. Тежи период по исти народ и почеци верске нетрпељивости почињу у време спровођења тзв. терезијанских реформи, када су Срби енергично одбијали све што је указивало на унијатске тенденције. Забрањиване су српске, а деца приморавана да иду у немачке школе, спречавано је допремање књига из Русије, покушана је редукција православног свештенства. Део Срба је не могавши се одупрети унијаћењу прихватио католичанство, а не мали број је иселио у ”толерантније” делове Царевине. У приближно исто време град је задесила велика епидемија куге (1795.-1796.) што је такође утицало, како на смањење укупног броја становника, тако извесно и српског. Ипак Вуковар је 1800. год имао око 4000 становника, поред наведених 381 православни дом са 1826 Срба. Следећи погром био је и пожар, великих размера 1822.год., када је у Старом Вуковару (већином Срби) изгорело 311 кућа и 600 помоћних зграда. Ипак, људи су опстали и наставили заједнички живот са свим осталим. Период друге половине 19. века био је релативно миран, развијале су се нове гране привреде и први почеци друштвеног живота. Осим више школа, гимназије, град добија и болницу 1857. год, штампарију 1867. год., железницу од 1878. год., а телефон од 1901. Електрична струја уведена је 1909. године. У периоду почетка 20. века град је бројао већ око 10.000 становника. Почетком I светског рата, већи број Срба дезертира у Србију и учествује у добровољачким саставима српске војске. Остале, способне за војну обавезу аустријанци мобилишу и шаљу на своју сабраћу. Победом савезника и Србије као чланице, остварује се вековни сан домицилног православног становништва за заједничким животом у једној словенској држави. Створена је прво држава СХС, а затим Краљевина Југославија. Поразом аустро-угарске војске и Немачке, дошло је до извесног исељавања мађарског и немачког становништва, углавном оних који су се истицали у злочинима, као и досељавања дела углавном Срба-добровољаца, који су Краљевим декретом добијали напуштена имања и просторе за насељавање. Ипак већи број несрба је остао и врло брзо се несметано интегрисао у живот нове заједнице. Српска национална већина била је изражена (око 55 %), остало су чинили углавном староседеоци Немци и Мађари, уз поменуте мањине. Хрвати су чинили мањину која у укупном броју градског становништва није прелазила 10%. Вуковарска општина је према податку из 1921. год. имала укупно 42.172 становника, а следећи попис 1931. је забележио 47.336 становника, од тога 20.200 Срба или 42.7%, док је Буњеваца, Шокаца и Хрвата било 12.200 или 25,7%. Значајну популацију чинили су староседеоци Немци, Мађари, Русини, Украјинци, Словаци, Јевреји итд. што је чинило процентуално 31,6%. Да би се избегла забуна око бројности и идентитета Хрвата, у то време Шокци и Буњевци су се јасно декларисали као посебни национ, одбијајући свако поистовећивање са поменутим народом, осим исте вероисповести. Сам град у току ратних дејстава није претрпео разарања и врло брзо је почео поновни нагли привредни развој. Експанзијом индустријализације, на темељима вишевековне занатске традиције, ствара се нови социолошки моменат-класно раздвајање. Велики број људи запошљава се код новостворених индустријалаца-капиталиста и неминовно долази до поменутог процеса. Тај моменат, као и слабост тек створене државне заједнице, непомирљиви национални и верски дисконтинуитет, вешто користи међународни политички покрет комуниста, који баш на овом простору налази плодно тло. У периоду 1919/20.год. комунисти интензивирају своје деловање у Вуковару, посредством страних агената хрватске националности, а након почетног успеха 1920. у самом центру града купују и велику зграду ”Радничког дома” где исте године јавно одржавају и свој II Конгрес КПЈ. Покушај сузбијања субверзивне делатности од стране државе путем ”Обзнане” није донео жељене резултате, а комунистичка идеологија и њени промотери кроз илегалан рад, настављају истом жестином своје деловање. Апсурд да су вође поменутог покрета били искључиво Хрвати, а база Срби, донео је несагледиве последице практично у свим каснијим историјским збивањима на овим просторима. Уочи самог почетка II светског рата, централа комуниста инструисана од Коминтерне имала је чврст договор са профашистичким и петоколонашким структурама у граду (већина немачког и мађарског становништва) и усташком емиграцијом, која је након 1939. год. већ јавно формирала неколико својих организација. Нападом немачко-мађарског окупатора на Краљевину Југославију и њеном брзом капитулацијом, Вуковар потпада под марионетску тзв. ”НДХ”. Владавина исте, као и у другим крајевима под окупацијом базирана је на националној и верској нетрепељивости и планском уништавању свега што није имало хрватски предзнак. Три месеца након капитулације, Срби (подстицани комунистима) у селу Бобота подижу устанак, који није могао дати посебне резултате, како због неповољне конфигурације терена, тако и због немерљиве инфериорности у односу на окупационе снаге. Усташе у знак одмазде почињу систематски прогон, хапшења и убиства Срба, Јевреја и Цигана. Од лета 1942., па до краја рата, на оближњем локалитету ”Дудик” стрељано је преко 3.000 мушкараца, жена и деце. Срби који су успели избећи погром, селе се на простор тадашње Недићеве Србије, а преостали (углавном сеоско становништво) прихватају масовно покрштавање како би опстали на својим вековним огњиштима. Велики број је током тих ратних година присилно исељен или депортован по разним логорима у ”НДХ” или Немачкој. Истовремено усташе у периоду од 1942/44. на исти простор досељавају њима лојално хрватско становништво углавном са подручја западне Херцеговине (око 5.000). У таквим условима Вуковар је 12. априла 1945. год дочекао и ослобођење. Тога дана, јединице руске Црвене армије, делови бугарске I армије и партизански одреди попуњени присилно мобилисаним младићима са простора Шумадије, уз невиђен отпор здружених немачко-усташких снага, успевају потиснути непријатеља и ући у град, а сутрадан ослободити и цео околни простор. Колико су тешке борбе вођене говори податак, да су ослободиоци у поменутој операцији имали преко 5.000 погинулих бораца. Приближан број жртава имало је и српско-јеврејско цивилно становништво за четири године окупације. После рата тежиште је било на обнови индустријских и осталих капацитета, национализоване имовине протераних Немаца и Мађара, као и појединаца других нација. Пољопривредна имања у складу са тадашњом идеологијом, одузимана су од власника и формиране прве задруге. Поред фабрике обуће ”Бата” (преименована у Борово), подигнута је 1947. год. и фабрика текстила ”Вутекс”, а 1949. год. и графичко предузеће ”Пролетер”. Нове фабрике су условљавале и нова радна места, а због недостатка стручног кадра и уопште људског ресурса, власт је вршила планско насељавање града. Досељеници су углавном били из пасивних крајева Босне и Херцеговине, а један број из западне Крајине. Ипак из очигледно политичких разлога, да би се разбила национална хомогеност још увек усташко идеолошки опредељеног хрватског ентитета у западној Херцеговини, највећи број људи је досељен са тог простора (преко 5.000). Попис из 1948. показује да се национална структура битно изменила. Укупан број становника општине био је 52.415 људи, од тога 18.801 Срба или 35.9%, а остало су чинили ”неопредељени”, националне мањине и Хрвати. Узимајући у обзир време у ком се тада егзистирало и потирање националних слобода, реално је закључити да се велики број Срба изјаснио као ”неопредељени”. Такође није занемарљива чињеница да је већина Немаца и Мађара протерана. Остали део су били староседеоци, мањински народи чији се број није битно изменио у односу на предратни попис, а евидентно је да се број Хрвата удвостручио, као и непризнавање идентитета Шокаца и Буњеваца који су једноставно сврстани у Хрвате. Период до 1970. год. протекао је релативно у националној толеранцији. Привредна развијеност, много већа у односу на просек тадашње СФРЈ, режим који није толерисао било какве националне турбуленције као и сталне миграције, утицале су на просперитет тог простора. У то време Вуковар је био ”Југославија у малом” са своје 23 различите нације. Прве назнаке будућих бурних догађаја десиле су се 1971. године појавом тзв ”хрватског прољећа”, познатијег као ”мас-покрет”. Група - углавном интелектуалаца хрватске националности, окупљена око централе у Загребу, формирала је организацију на националној основи, идеолошки веома блиску усташком покрету из II светског рата. Програм и јавно експонирање кроз тадашњу политичку власт РХ, јасно је наговестио Србима, да рецидиви прошлости практично никад нису замрли. Покрет је за веома кратко време толико омасовљен, да је несумњиво изразита већина хрватског народа била присталица истог. У прилог томе вешто је коришћена чињеница да је већина руководећих места и иначе у хијерархији власти у тадашњој републици припадала српским кадровима, који су ту позицију ”зарадили” својим опредељењем уз актуелну једнопартијску олигархију још од II светског рата. Комунистичка централна власт СФРЈ, на челу са Титом видела је претњу стабилности својој власти, могућност буђења и српске националне свести и на политички начин спречила је значајнију ескалацију, са неколико смена водећих руководилаца СКХ. Исти нису претрпели озбиљније репрекусије и та политичка мисао је практички несметано, у полуилегали наставила своју делатност. Та активност је свакако била својеврстан окидач, каснијих познатих догађаја почетком `90. година и евидентно је да је подржавана од хрватске емиграције и страних елемената, присталица разбијања Југославије. Српски национ ни тада није имао потпуно отрежњење и захваљујући комунистичкој свести која се дубоко укоренила у периоду 30-годишње индоктринације, није ништа чинио на самоорганизовању у циљу благовремене припреме за одбрану голе егзистенције. Идеолози ”мас-покрета” врло добро су разрадили планске активности, а једна од приоритетних била је и поновно насељавање градског и подручја општине хрватским становништвом. Попис становника из 1981. год. јасно говори о овој чињеници: укупно 78.786 људи, од тога 25.146 Срба или 31,9%, 36.910 Хрвата или 36,6%, 18.050 Југословена или 22.2%, а проценат од приближно 10% чинило је осталих 20-так народности. Значајан број Југословена је последица чисто прагматичких разлога, јер су Срби у већем броју од осталих сматрали СФРЈ као трајну домовину, чешће су ступали у мешовите бракове, у то време већ из егзистенционалних и безбедносних разлога. Следећи (и последњи) попис, урађен 1991.год указује на још драстичнију промену:укупно 84.189 становника, Срба 37,4%, Хрвата 43,7%, Југословена 7,3% и осталих приближно 11%. Запажа се ”нестанак” великог броја Југословена, као посебне нације, јасно из разлога што је у време пописа већ изгледан био сукоб, постојао је вишепартијски систем и већина се јасно сврставала углавном као Срби, а мањи број као друге нације. Први вишестраначки избори у Р. Хрватској 6. маја 1990. довели су екстремну ХДЗ на власт. Вуковар је и ту био изузетак, јер је локалну власт преузела реформисана партија комуниста, углавном захваљујући још увек ”неосвешћеним” Србима, који су уз мањи број припадника осталих националности масовно гласали, бирајући између два зла мање. Они други, организовани под окриљем СДС- а у већ тешким условима покушавају хомогенизацију и припрему првенствено за политички одговор повампиреном хрватском шовинизму. 25. јула 1990. год. у Србу одржан је Сабор Срба, на коме је основано ”Српско национално вијеће”, усвојена је декларација о сувереној аутономији Срба у Хрватској и донесена одлука о спровођењу плебисцита о аутономији Срба у Хрватској, заказаног за 19. 08. исте године. Два дана уочи заказаног референдума, МУП Хрватске послао је специјалну јединицу у Бенковац (западна Крајина) у циљу спречавања истог. Срби су одговорили подизањем барикада. Тај моменат је практички био почетак оружаних сукоба и свега осталог што се дешавало на просторима бивше РХ. Упркос ескалацији нетрпељивости и извесности будућих догађаја, вуковарска централа СДС-а успешно спроводи, јавно у самом центру града, плебисцит о аутономији, уз масован излазак Срба и других угрожених нација са тог подручја. Недуго потом, 22. 12. 1990. у Загребу Хрватски сабор усваја нови устав, којим се проглашава дотадашња РХ националном државом хрватског народа. Срби су од конститутивног народа преведени у статус националне мањине. Две већ јасно супростављене нације, поларизовале су се свака у оквиру свог ентитета. Наредни догађаји по систему домино-ефекта неминовно су водили у пакао грађанског рата.
(извор: књига „Вуковар-Моја истина“,Р.Црнчевић,2007.)

 

Операција „Вуковар“ 1991.

Атмосфера страха створена 1990. године, кулминирала је отвореним наоружавањем хрватских паравојних формација и њиховим пребацивањем у Вуковар и околину. Припадници МУП-а и наоружаних цивила формирали су пунктове, заустављали Србе и друге нехрвате , малтретирали и хапсили. У пролеће 1991. већина српских села је одговорила постављањем барикада на улазу у своја места очекујући помоћ државних органа и верујући да ће ЈНА испунити своја уставна овлаштења, разоружати хрватску паравојску и обезбедити мир. Међутим, таква наређења нису стигла, ЈНА је имала незнатне снаге у вуковарској касарни, а насилништво се настављало. У ноћи 1/2. маја припадници МУП-а Хрватске упали су без најаве, наоружани у Борово село у жељи да скину окачену српску заставу са јарбола. Истом приликом су два полицајца задржана од локалне страже и спроведена у зграду МЗ. Следећег дана јединице МУП-а РХ из Винковаца и Осијека су извршиле класичан војни напад на село, где је у размени ватре погинуло 12 хрватских полицајаца и један припадник српске ТО. Ангажовањем јединице ЈНА из Осијека, сукоб је прекинут, али је ово био сигуран знак да ће се ситуација неминовно погоршати. У условима сталног раста напетости, 9. маја 1991. Председништво СФРЈ доноси одлуку о разоружању свих паравојних формација са почетком примене од 22. маја. То наређење се никада није спровело.Наредних месеци хрватске паравојне формације су блокирале сваки улазак и излазак из Вуковара, своје жене и децу су организовано евакуисали углавном у приморске градове, а Срби су почели разним каналима да напуштају град. До краја августа месеца, број становника је пао на 15.000. Сваке ноћи би неки од локала или станова локалних Срба био миниран или би се вршила привођења на „информативне“ разговоре, са којих се није вратило више од 70 житеља српске националности. Омања јединица ЈНА, стационирана у касарни у граду и сама је постала мета напада наоружаних цивила. Командант, мајор хрватске националности убрзо је дезертирао на страну ЗНГ. Искључени су сви доводи струје и воде, а војници, старешине и део породица су остали и без залиха хране. Део града са већинским српским становништвом „Петрова гора“ се самоорганизовао и почео обезбеђивати своје насеље. Сукоби су се интензивирали,а политичка одлука разједињеног председништва СФРЈ о деблокади града и касарне још није била реализована. За исто време хрватска паравојска се устројила и заузела положаје, укључујући и опкољавање и блокаду касарне. Снаге локалних наоружаних цивила су сврстане у састав МУП-а и ојачане пристиглим саставима из Вараждина, Жупање, Винковаца и Бјеловара, као и тзв. 4. бојном III "А" бригаде ЗНГ-а, те припадницима добровољаца ХОС-а (укупно преко 2.500 људи у самом граду, а у околини 6.700). Од технике располагали су са 26 тенкова и ОТ, 84 артиљеријска оруђа, једним ВБР и 68 минобацача. Дана 25. септембра 1991. године, од припадника наоружаних цивила у Вуковару оформљена је 204. бригада ХВ (у службеним документима ХВ-а води се као 124. бригада Хрватске војске). Здружену команду вршили су бивши пуковник ЈНА Миле Дедаковић-Јастреб, капетан Борковић Бранко и локални челник ХДЗ Благо Задро. Извршили су тактички размештај снага, минирање свих прилазних путева и саобраћајница, формирали снајперска одељења и пупротивоклопне положаје. Положај града, тзв. атомска склоништа које је свака кућа у граду према прописима о изградњи објеката имала, пружали су релативно добре услове за дуготрајну одбрану. Средином августа 1991. снаге ЈНА су извршиле опкољавање града и започеле су борбе за деблокаду и ослобођење. Ангажоване су биле јединице 1. Армије ранга два корпуса (1. Пролетерска гардијска дивизија, 36, 51, 453. мбр., јединице 12. Корпуса и снаге РВ ПВО.) Током септембра у борбе се уводе 252. окбр и 2. пгмбр (19. септембра), а затим и 3. пгмбр. Од 29. септембра укључена је и 211. оклопна бригада из Ниша, а потом и Гардијска мтбр са својим оклопним батаљоном. Формиране су две оперативне групе-„Југ“ и „Север“и извршено прегруписавање. Поред резервног и активног састава, у операцији ослобађања града учествовале су и бројне јединице добровољаца. 14.септембра деблокирана је касарна и спојене снаге са ТО „Петрова гора“ у самом граду. Иако изразито војно супериорна, ЈНА због многих објективних,али више субјективних разлога није успела да једноставно и брзо изврши задатак. Оклопно-механизоване јединице су углавном ненаменски употребљаване, противно свим утврђеним начелима – за демонстрацију силе или као главне снаге у нападима Најсавременија средства у том периоду тенкови М-84/А и борбена возила пешадије М-80А – дата су резервном саставу који није био у довољној мери оспособљен за руковање великим бројем електронских и осталих сложених уређаја у тенковима и БВП. Последице тога биле су: велики број кварова, неадекватно техничко одржавање из домена посаде, губитак знатног броја индивидуалних комплета за основно одржавање са борбених возила. Изузетно скупа средства избацивана су из борбе због непрофесионалног односа према техници, неоспособљености посада и ненаменске употребе ОМЈ. Изостала су дејства „оклоп на оклоп“. У већини случајева тенкови су коришћени као непокретне ватрене тачке на линијама додира са противником. Неприпремљеност и неоспособљеност посада резервног састава за борбу у градским срединама без класиччног фронта и ван начелне употребе ОМЈ – проузроковале су значајне губитке тенкова и транспортера од противника који је био опремљен средствима за блиску противоклопну борбу и другим минско-експлозивним средствима (као у случају на Трпињској цести у Борову насељу). Такође, изразити недостатак пешадије, необученост за уличне борбе и тзв.“двојно“командовање били су узрок спорог напредовања и релативно великих губитака. Политичка нестабилност у самој Србији узроковала је и лош одзив на мобилизацију резервног састава. Дезертерства и проценти испод 50% одзива били су кључан фактор да се команда одлучи на масовну употребу артиљерије. Ова одлука је имала за циљ истиснути непријатеља, онеспособити га за даљу борбу и нанети му значајне губитке. Међутим, добро утврђена склоништа и боравак највећег дела хрватске паравојске у подрумима и другим утврђеним заклонима, свела је ефекат на минимум и изазвала несразмерно материјално разарање. До краја операција, 90% свих објеката у граду је било уништено или значајно оштећено. Конкретни помаци и значајни ефекти у напредовању остварени су тек почетком новембра, ангажовањем пре свега снага 1. гмбр и добровољаца, уз подршку неколико специјалних антитерористичких састава. Кроз уличне борбе, кућа по кућу продирало се према самом центру града. Хрватске снаге су се повлачиле услед снажног притиска, уз велике губитке, исцрпљене и са све мање материјално-техничких средстава. Обећана помоћ у опреми и муницији из Загреба никада није стигла. Политички врх Хрватске уз савете „међународних пријатеља“ жртвовао је своје „бранитеље“. Вуковар је требао постати симбол отпора и борбе за „хрватску независност“, што је практично у политичком смислу и остварено. Иако је команда ЈНА плански оставила коридор за евентуално извлачење непријатељских снага у жељи, да се сукоб оконча раније са мање жртава (правац с. Богдановци-с.Нуштар-Винковци), непријатељска паравојска се није извлачила. Положаје су напустили само челни људи, команданти и идеолози ХДЗ. Уз помоћ и договор са представницима ЕЗ (ЕУ) у више наврата дозвољавана је евакуација хрватских рањеника. Уз до тада незабележене уличне борбе, непријатељ је потиснут и разбијен на две групе 16.новембра,преговори око предаје започели су дан касније, а 18. новембра снаге ЈНА су спојиле своје делове у самом центру. Вуковар је био слободан. Епилог: Хрватски сепаратисти су имали око 2500 погинулих и рањених, а 1700 их је заробљено или се предало, да би недуго потом међудржавним споразумом били ослобођени. Снаге ЈНА, територијалци и добровољци (ОС СФРЈ) су имали 1315 погинулих, неколико десетина несталих и преко 2000 рањених. Материјална штета никада није процењена. У граду је 18. новембра 1991. затечено нешто више од 2000 становника, цивила Срба, Хрвата и осталих који су преживели боравећи више од два месеца у подрумима и склоништима.