Лета господњег 1971. родило се дете 1. новембра, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко.
У селу ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине рођена је легенда овог времена. Бошко Перић, је био дете са села. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани. Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград (данас Подгорица, Црна Гора). Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци.
По избијању ратних сукоба у Хрватској, изазван патриотским вредностима одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом "Љубљана-Винковци". Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Шамца.
У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: ''Беж' те, турци, стиже Пеша!'', загрмео је. Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу.
По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању "Коридора Живота" који је био једина веза са западним делом Републике Српске. У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу! Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година.
Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ''Пеша'' Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица "Пеша" успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм РС.
14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисаца на Мајевици. У блиској борби, прса у прса, муслимански војник баца пресудну бомбу, која пада у непосредној Пешиној близини, чији гелери погађају јунака по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника ''Јел' ми лице пуно оштећено?'' 
Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло.
Пешина јединица и дан данас, постоји.