1958-2014.

Владимир Николић, рођени Београђанин, отац два сина и кћери, узоран супруг својој супрузи Драгици, радио је на ВМА као техничар и све до 1999. године мирно је живео као породичан човек, али кад је стигао позив да се брани Отаџбина одазвао се и ратовао за Србију и сва три и по месеца колико је трајала агресија био у својој јединици ракетних бацача. Супруга Драгица сећа се да јој је причао како је током одбране Београда једне ноћи њихов положај био засут по његовом мишљењу, бојним отровом, јер су припадници јединице изјутра видели да је сво лишће опало за једну ноћ. Није Владимир причао да сумња да је био на контаминираном подручју, био је концентрисан на свој посао, супругу и васпитање троје деце...И уопште ретко се освртао на те дане кад је Србија била брањена од стоструко јачег непријатеља. Сматрао је да живот иде даље, да треба да будемо постојани у ведрини и радиности. Такве ставове преносио је и својим синовима и кћери.Све до октобра 2013. године, кад је осетио прве симптоме тешке болести. Следећих шест месеци трајала је тешка борба за Владимиров живот. На жалост, није било успеха у томе. Храброст, одлучност и смисао за хумор није напуштао Владимира све до самог краја. Породица и пријатељи остали су без изузетног човека, јаког и оптимистичког карактера 16.4.2014...Тад је Владимир имао непуних 56 година, и још је дуго могао и требао да буде уз своју породицу, да није било кобног боравка током рата на контаминираном подручју... И ми „Српски ратни ветерани“ памтићемо Владимира Николића, нашег члана као узорног оца, одговорног радника на ВМА, одлучног борца и храброг човека...