Ни данас, пред крај 2017. године јавност  не зна  сасвим тачан број погинулих грађана Србије, који су се борили  у ратовима у окружењу почетком 90 –тих година и у рату на Косову и Метохији 1999. – током  НАТО  агресије. А немамо ни достојанствено централно Спомен – обележје свим погинулим ратницима. Истраживали смо како стоје ствари у окружењу и дошли до података да је рецимо Хрватска подизала и монументална Спомен - обележја, не само припадницима свог народа који су погинули током рата у Хрватској, већ и припадницима муслиманског народа који су се борили на страни хрватских војних снага. У БиХ подигнуто је укупно преко 2200 споменика и Спомен – обележја, од тога у Републици Српској 664. Нису то све монументални споменици, али је неоспорно да је број импозантан, и говори да су сва три конститутивна народа исказала дубоко поштовање према погинулим борцима. А како стоје ствари у Републици Србији?

Прво - Држава никад није јавно и јасно изнела тачан број погинулих, иако су удружења ветерана давно направила спискове погинулих бораца  и доставили их надлежним органима. Друго - кад  Удружење  „Српски ратни ветерани“ покрене иницијативу (као што смо то већ урадили- У Бачу, Костолцу, Кикинди и још неким местима)  да се подигне Спомен обележје, а Председници Општинских Удржења уложе време, труд, новац и ангажују најбоље уметнике да споменик изгледа достојанствено (каква је била и борба оних којима се споменик подиже) наиђе се на неисцрпан низ преперека...траже се урбанистичке дозволе, грађевинске дозволе, разно-разне сагласности и то, по правилу, траје неколико година. А за то време мајке погинулих бораца умиру и многе нису сачекале живе да виде споменик на ком би било и име њиховог сина , који је погинуо по позиву Државе, бранећи своју земљу...Тако је, на пример  наше Удружење у Бачу стопирано у постављању већ готовог споменика  трогодишњом папиролошком борбом у ком се тренутно бори да од Водопривредног газдинства добије дозволу  за земљиште, на ком је треба да  подигне већ  увелико довршен споменик. Као да неко намерно зауставља такве активности. Или сетимо се примера са Југа Србије где је  (већ подигнут) споменик полицајцима који су 2000-те погинули у борбама с ОВБПМ једноставно – волшебно и брзо премештен, на захтев локалне албанске заједнице...И то се десило 2015. - на опште згражање српске јавности и то након обећања садашњег председника да се „ НИКАД НЕЋЕ ДЕСИТИ“. У  исто време ничу бројни споменици  на Југу Србије погинулим припадницима ОВБПМ, тако да их данас само на територији Општине Прешево има 8,а у селу Ораоница подигнут им је Спомен комплекс. Власт склања споменик убијеним полицајцима, а истовремено на територији Републике Србије слободно ничу споменици њиховим убицама, и то без икакве дозволе...Каква смо ми Држава? Какву поруку шаљемо – да је сасвим слободно убијати српске полицајце на српској земљи и да ако то чините још можете добити и спомен обележје.

И на крају није важно -  ко је подигао више споменика својим борцима и цивилима, важно је да ми у Србији немамо ни једно централно обележје на којем би часни људи који су животе положили за одбрану своје земље, било у ратовима 1991-1995., било у рату 1999. били споменути, бар основним подацима - годином рођења, годином погибије и ратиштем на ком су положили свој живот . Не траже то само мајке погинулих, ( многе на жалост нису више живе ) траже то и деца погинулих, њихови рођаци, пријатељи, родбина а  сви грађани Србије  који их памте као часне људе, и који сматрају да Република СРБИЈА НИЈЕ ОДУЖИЛА ДОСТОЈАНСТВЕНО ДУГ ПРЕМА ЊИМА. ИМА ЈОШ ВРЕМЕНА ДА СЕ ТО ИСПРАВИ- али питање је  има ли добре воље за то?Ми, Српски ратни ветерани дубоко верујемо да ће на некој централној локацији у Београду бити подигнут споменик достојан храбрости оних који више нису међу нама. Споменик који би својом симболиком посведочио да памтимо и  поштујемо жртву наших ратника, од којих су многи били мирни домаћини, породични људи, несклони насиљу а које је ратни вихор носио с ратишта на ратиште.

СРБИЈО – ОДУЖИ СЕ ЧАСНИМ БОРЦИМА! ПОДИГНИМО СПОМЕНИК ЈУНАЦИМА!