Приближва се крај 2017. године,а Закон  о  правима ратних ветерана и чланова њихових породица,  који је и ова Влада дуго обећавала, није донешен. У међувремену, само у протеклих 5 година дана умрло је више  хиљада ратних ветерана, и то у годинама кад  су били у пуној радној снази. Неадекватно лечење чест је разлог таквих трагедија.

Браниоци ове државе  масовно умиру у  тешкој беди, глади, болештинама. И ТО У ДРЖАВИ КОЈА НЕ БИ ПОСТОЈАЛА ДА НИЈЕ БИЛО ЊИХ.А у исто то време  ратни дезертери, профитери, политичари, тајкуни, високо рангирани генерали профитирају – купују куће, некретнине и јахте.

Поставља се и питање за кога смо се борили? И ко су они који након 17 година од рата 1999.   и више од 27 година од  ратова 1991.-1995 треба да нам тај Закон донесу? Да ли су толике године игнорисања, политикантског односа ка правима ветерана  учиниле да помислимо како никад нећемо поново стећи осећање да смо равноправни грађани наше земље?

Не жалећи себе кад је земља била угрожена ишли смо на сва могућа ратишта. Борили смо се 1999. године  против несразмерно јачег непријатеља.  Породице бораца у исто  време осим страховања за свој живот, трпеле су и страх за борце. Након повратка с ратишта многе породице бораца претрпеле су тешке последице. ПТСП   или како је то уобичајено зове „Вијетнамски синдром“ често није правилно препознат.Многи учесници рата НИКАД нису  били у прилици да буду у контакту с стручњацима из области менталног здравља. Све индиректне, немерљиве последице рата на породице бораца , а и на саме учеснике рата можда никад нећемо схватити у целости.
Доласком нове власти 2000. године нисмо ни очекивали  неки нагли помак на боље. Али оно што нас је 2012. године на тренутак вратило ка оптимизму  ( то је била промена власти ка „патриотском“ блоку) није дуго трајало. Пет пуних година  и ова политичка гарнитура се исто односи ка ветеранима и проблему Закона. А главни носиоци ове власти  и сами су били учесници рата, било као ратници, било као они који су  гласно позивали на одбрану земље.

Дакле, нема много наде да се игнорисање животних, често трагичних животних ситуација прекине и да се у мноштву социјалнимх проблема с којима се осиромашена држава суочава уочи   битан моменат..права ратних ветерана и њихових породица. И коначно, неки од нас  су два или три пута ратовали за ову земљу и питају се с  пуним правом..ако неко у нестабилним политичким и безбедоносним околностима како на нашем окружењу, тако и шире озбиљно размишља о безбедности и  одбрамбеној моћи земље да ли тај неко размишља и како лош и сраман однос ка ветеранима утиче на одбрамбену моћ земље, јер хтели ми то или не сваки млад човек може слободно рећи да није мотивисан за одбрану земље „јер не жели да прође као они ветерани којима се на улици људи смеју док протествују за своја права“... И гледајући из тог угла да ли је шиканирање ветерана у ствари индиректан удар на одбрамбену моће земље? Политичаре треба да буде срамота ..Да ли Ви уопште мислите о будућности наше земље?