1956-2014.

Кад би речи биле довољно снажне да опишу живот једног човека, праве речи којима би се описао живот Живе Петровића биле би – непрестана борба. Од рођења до прераног одласка живот је терао Живу да свој хлеб зарађује трагајући за оним што ће омогућити њему, двојци синова и супрузи пристојан живот. У том трагању које га је од родног Костолца водило преко Мајданпека до Београда, касније и до Словеније, имао је само један циљ - да одржи породицу. Као четрдесетогодишњака, оца два сина, НАТО агресија затиче Живу Петровића, као способног ВКВ машинисту и резервног официра наше Војске. Одлази, по позиву на Косово и ратује као храбар официр, частан и поштен родољуб. Након завршетка агресије враћа се својој породици и све до наглог обољевања од канцера 2013. године вредно ради у далекој Словенији, где је коначно нашао посао. Трудио се да никад не спомиње рат, који га је одвео на ратишта која су била засута радиокативним бомбама, што је и узроковало његову болест. Жива је пореминуо на рукама супруге Славице 5.09.2014. године. Није дуго боловао, мање од десет месеци и нажалост није могао да победи страшну болест. Иза Живе остало је трајно сећање на часног, поштеног, вредног, храброг и достојанственог човека, мужа и оца који је одгојио два сина од којих је син Иван данас частан подофицир Војске Србије, а син Владан успешан млад човек. Живе Петровића сећаће се његови пријатељи, породица, другови са ратишта и ратни ветерани из Удружења „Српски ратни ветерани“, као и сви они који су тихог човека срели током његовог, храброшћу и чашћу испуњеног живота, на жалост прекратког. Успомена на доброг човека је трајнија од челика.