1958-2015.

Драги Славомире,

Прошло је две године од кад те више нема међу нама - „Српским ратним ветеранима“, а сећања не бледе. Сећам се свих наших борбених задатака које смо извршавали током рата 1999-те на Косову и Метохији. НИ ЈЕДАН РАТНИ ЗАДАТАК НИСМО ОДБИЛИ И НИ ЈЕДНУ БИТКУ НИСМО ИЗГУБИЛИ. Били смо борци  чувене 37-ме Моторизоване бригаде, која је проглашена за Народног хероја. Сећам се и како смо у ретким тренуцима предаха причали ти о свом родном Сомбору, ја о свом родном Београду...о лепоти наших градова, наше целе земље...

Сећам се, као данас да смо сви плакали, кад смо морали да напустимо Косово, а били смо  спремни да дамо животе у тој борби... И ти и ја били смо добровољци,ти си код куће оставио троје, а ја двоје деце, кћерку од пет година и сина од три године. Без размишљања смо отишли да бранимо Отаџбину. По повратку, засуо нас је талас разочарања, јер  јер смо сазнали да понекад наше породице нису имале ни за храну, а држава  им није пружала никакву помоћ, нити их је ико обилазио док смо ми војевали. Још више од неимаштине и тебе Лазо и мене погађало је то што смо сазнали да су се    дезертери  богатили шверцом цигаретама и горивом, да су се укључивали  у разне странке и  као такви – ратни профитери – кад смо се вратили - почели да нам кроје и судбине и Закон. Лаки, пријатељу мој  заједно смо тад одлучили да  почнемо да се боримо за права ратних ветерана и чланова њихових породица са циљем да Држава донесе Закон и да нас  поштује као грађане, и нас и наше породице. Маштали смо о томе заједно, сваки дан радили на остваривању тог циља. До 2012. године нисмо се много надали остваривању сна, јер нам је тадашња власт и издалека изгледела антисрпска, несклона било каквом ангажовању око права ратних ветерана.Али, од 2012.  доласком такозване патриотске власти ми смо се надали да ће они који су нам чврсто обећали да ћемо бити признати као браниоци Отаџбине то и остварити, једним добрим Законом.Међутим десило се највеће  разочарење. Ти си од њих чекао правду три године, а ми који смо још живи чекамо Закон  ево     већ шесту годину. И не дочекасмо га.

На жалост, ти си се  2014. разболео- и то од најтеже болести, рака плућа. Јуначки  си се борио  с болешћу, за коју смо знали да је настала као последица контаминације осиромашеним уранијумом.

Сећам се,преживели смо и касетне бомбе  у Балинцима, унакрсну ватру на многим другим  местима,ракетирања.

Брате мој, много смо пута разговарали и увек причали исто ...како нам  је чак било лакше док смо били на ратишту, него кад смо дошли кући  и доживели понижења од разних власти и државних институција. Више пута смо рекли: „Боље да смо погинули него што смо доживели и још доживљавамо ( ми - преживели) понижења.“ Лаки, друже ти си отишао, Закон ниси сачекао. Отишао си код многих наших другова, а и мени се понекад чини да ћу и ја  јако брзо  бити с  тобом. Тамо где си ти, већ је наш друг-саборац Никола,  наш Неша,  наш Милан, а  и наша два друга Миленко и Милорад су оболела од исте болести као и ти, драги пријатељу.Од нас десеторице који смо марта 1999. кренули за Косово остало нас је само четворица. Али, знај једну ствар- док год сам живи ја, а и многи борци, борићемо се да се оно о чему смо сањали након рата оствари. Да бар наше породице виде и осете поштовање Државе за коју смо се борили. А у тој борби, ратни друже, знај, нисам сам.

Има нас још и сви памтимо твоју храброст у три велике битке твог живота:   првој - оној ратној, другој - борби за права ратних ветерана  и у трећој - против  опаке болести,  коју си зарадио бранећи наше Косово и Метохију.

Твој ратни саборац и вечни пријатељ
Миле Милошевић