1947-2014

Вуковић Марко, отац двоје деце, сина Милана и кћери Јелене био је током целог радног века у служби која је уско повезана с  безбедношћу грађана Србије.  Већ 1989. године први пут одлази на Косово и Метохију, тамо бива радно ангажован, у смислу безбедоносних задатака и 1990.,1991. и 1992. године, у време кад на осталим просторима бивше Југославије бесни грађански рат. Исту врсту задатака предано обавља и током одбране земље од НАТО агресије и према речима супруге Јелене, психолога по струци, није га тих дана уопште виђала,и никад све до његовог наглог одласка  и није знала да је супруг  по чину генерал БИА. Никад о свом послу није ни реч рекао у свом топлом дому, а последљи испраћај био је без неке велике помпе. Радећи такав  врло одговоран посао Марко Вуковић је  одмах након завршетка НАТО  агресије осетио прве симптоме  који су га већ 2004. године натерали да затражи пензију. У следећих десет година живота  имао је чак три операције на срцу, три бајпаса, али храбро срце није више могло да издржи и на жалост деце, супруге, рођака и колега Марко нагло одлази од свих нас 8.3.2014. Према речима супруге Јелене након губитка супруга нико јој се није јавио осим Удружења „Српски ратни ветерани“ с неком понудом за помоћ,и као супруга јасно нам је назначила да не очекује помоћ већ да познавајући супруга као храброг, доследног, часног човека једино пита – да ли је сав његов труд, бескрајно одсуствовање од куће због потребе службе и коначно сасвим изгубљено здравље вредело бар неке речи поштовања и почасти. Горчина није била обележје Марка Вуковића који се још  као млад човек снашао у Београду, памтећи увек свој родни Шеховић, у Босни и Херцеговини и носећи урођено прегалаштво и част као трајну одлику свог карактера.По томе ће га памтити и пријатељи и колеге и чланови „Српских ратних ветерна“.