Рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика 1963. године. Био је председник Борачке организације Републике Српске. Погинуо је 2002. године у саобраћајној несрећи (39 година). За собом је оставио супругу Љиљану, кћерку Божану и сина Душана.

Пре рата био страствени љубитељ фудбала и играо у локалном клубу „Мајевица“ из Забрђа. Његове квалитете тада примећује и доста познатији „ФК Рудар“ из Угљевика.

По отпочињању ратних дејстава у Хрватској, као добровољац одлази у Книн 26. септембра 1991. године и постаје борац Прве Бенковачке бригаде. Истакавши се својом храброшћу током борби за Книн и Бенковац, добија унапређење у командира чете. У родни крај се враћа после девет месеци, када муслимани нападају Угљевик. Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године, а потом формира елитну борбену групу „Обилићи“. После неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у „Лавове са Мајевице“. Јединица је у свом саставу имала и до 600 бораца. „Лавови са Мајевице“ имали су 52 погинула и 180 рањених бораца.

Јединица обилази и многа друга бојишта, сем Мајевичког. Истакла се у ослобађању коридора 1992., тачније у борбама за Брчко, борбама на Озрену и многим другим. Манда је између осталог, одликован и орденом Милоша Обилића.

Био је председник Скупштине Општине Угљевик и председник Борачке организације Републике Српске. Након саобраћајне несреће 2002. године, под неразјашњеним околностима, многобројни поштоваоци су се одужили Максимовићу се 27. децембра 2007. године подигавши му спомен-бисту у центру Угљевика.