Млад човек тек се оженио и стекао породицу његов комшија што вели народ највећи род још није био ожењен тек је стасао као човек обојица су одслужили армију и кренули у живот били су обојица запослени. Градић у ком су живели био је мешовитог националног састава било је разноразних нација и верских деноминација али-сви ко један. Или су барем тако мислили. Узаврела политичка сцена тих година није ни мало погодовала омладини нити младим брачним паровима али гурало се некако јер био ожењен или не морао је сваки од њих да заради да би имао шта јести и да би њихова деца имала шта да једу. Ишли су једнога дана са посла из својих фирми које су радиле пуном паром и договор је био да се после посла нађу у кафеу код свог старог пријатеља иначе великога патриоте који ни реч није дао да се изусти против државе или политичара.

Поседали су у летњу башту и уместо власника чувеног патриоте изишао је конобар да их послужи. Питали су за газду локала свога другара и уследио је одговор. „Отишао је да ради за Немачку“ Зашто? Како? Када? Због чега? Да ли се враћа? Што нам се није јавио?-уследила су питања уморних младих људи. Одговора није било јер ни сам конобар није знао разлог одласка свога газде. Наредних дана често су могли чути да је неко од њихових другара и познаника отишао на рад свакоји негде у до тада мрску му земљу на запад. Једне ноћи као гром из ведра неба појавили су се војни курири са црвеним ратним позивима на којима је писало. „ОТАЏБИНА ТЕ ЗОВЕ“ Двоумљења за Петра, Андреја, Милета, Фрању, Мату,Чабу, Иштвана....није било него су се брже боље облачили и полазили остављајући своје уплакане породице у неизвесности неки су остављали своје најмилије без иједног динара у кући јер нису имали шта да оставе пошто су им плате касниле. Сви до једнога су пошли до својих зборних места одакле су камионима после задужења униформи и опреме полазили на пут са којег се неки нису никада вратили док су се они који су се вратили одмах јављали својим лекарима јер ноћима нису могли да спавају, неки су се убили по повратку јер нису имали перспективе за даљњи живот, неки су се одали алкохолу.

Фирме у којима су радили до поласка на фронт почеле су да се гасе-једна по једна. Нови власници су били њима непознати људи да би тек по добијању отказа као технолошки вишкови сазнали да су нове газде све до једнога људи из земаља које су до пре годину-две биле горе у небесима са својим сејачима смрти са својим авионима из којих су на озлојеђени тадашњи Југословенски народ бацали касетне бомбе, графитну паучину, директно су гађали цивилне објекте, школе, обданишта-убијали су децу. Ти злочинци су постали нове газде. Повређени телесно и психички људи борци који су сада остали без посла без хлеба за своју децу без игде ичега похрлили су за каквим-таквим пословима те послове су им обезбеђивали они који су пре рата одлазили онако изненада без објашњења-они су сада постали бизнисмени док су ратници постали робови они који су пристали да раде да би зарадили комад хлеба својој деци они који нису пристали да раде за очигледне дезертере ти су после ратничког стажа почели са просјачким стажом.

После свега добили су епитете да су будале што су уопште ишли у рат . Те епитете и друге гнусне измишљотине могу да дају само они који никада нису осетили чари рата , они који су се или скривали по склоништима или су били негде далеко од свога завичаја и од места где су рођени и где су живели до појављивања „МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“. Ти и такви сада воде политику против свога народа и нас који смо ko по позиву ко добровољно отишли да бранимо част и слободу своје земље.