Младићи су били те 1999., требали су да излазе са девојкама и да се радјују животу, али рат их је спречио у томе. Имали су довољно храбрости да се  боре против  стоструко надмоћнијег непријатеља, снажно срце да  погледају у небо изнад наше Србије које се црнило од бројних летелица НАТО пакта и да ипак крену да бране сваку стопу наше отаџбине.. од Косова  до Суботице. 78 дана били су изложени деловању бомби са осиромашеним уранијумом, а нису одустајали од тога да  бране слободу, част и животе свих грађана Србије. Многи су знали да је то пут без повратка, видели су рањене и погинуле саборце и грађане, истрајавали у оном што свет данас види и тек данас препознаје као митску борбу Давида  и Голијата. Након агресије вратили су се нормалном животу, надајући се да ће године мира и њима лично и њиховим породицама, а и целој земљи донети добробит.

Нису се обазирали на смене власти, надајући се да ће баш они који су их позивали да бране свето Косово и који су те 1999. године за Кумановски споразум говорили да је издаја имати части да им оно мало што су тражили – Закон о правима ветерана и ратне дневнице  дати као какав-такав знак признања.  Нису истицали своју храброст, херојство, а многи су живели у врло лошој материјалној ситуацији. И на жалост, у најбољим годинама живота, исцрпљени дугим, понижавајућим статусом и неразумевањем напустили су нас. Ових шест храбрих бораца преминули су  и од болести изазваних уранијумом, али и од неразумевања друштва у ком живимо.

Сви ми, живи чланови „Српских ратних ветерана“ памтићемо их док смо живи и питаћемо се –  ДА ЛИ ИМ СЕ МОГЛО ПОМОЋИ НА ВРЕМЕ? И  да ли имамо довољно патриота, људи спремних спремних  да бране отаџбину да бисмо их тако лако препуштали сиромаштву и болести? Д а ли смо приопустили шансу да сачувамо  најбоље међу нама?

ЗАДЊИ ЈЕ ТРЕНУТАК ДА СЕ ДОНЕСЕ ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРАНА!

НЕКА  ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!