1977-2007.

Ненад Васиљевић, рођен је као син јединац 6.02.1977. године ...Оцу  Миодрагу и мајци Милени као бистар, крупан, здарв, живахан момчић  био је неизмерна радост.Таквог га памте и пријатељи и рођаци...Израстао је у својој двадесетдругој години у горостаса, на  дику оцу и мајци. 1999. година и агресија НАТО злочинаца затиче га у родном Београду, као већ запосленог вредног радника.

Одазива се позиву и храбро и часно брани Србију и Београд ка припадник пешадијске јединице Војске. И старешине су га упамтиле као храброг младића, а другови из јединице као неког ко се ни у најтежим околнстима није бојао и није скидао смех са лица. Мир га враћа породици, родитељима и мирним младићким данима. Ненад је био спреман да заснује породицу, али један јулски дан 2007 године  био је за њега трагичан. Храбро срце које је у његовим грудима куцало за све људе није издржало скок у хладну језерску  воду Аде, где је скочио не размишљајући о себи да спаси девојку која  се давила. Девојка је спашена, преживела, али Ненадово срце није издржало тај температурни шок. Те вечери отац и мајка су сазнали да су изгубли сина једнца и да је Ненад преминуо  у покушају да спаси један живот. Успео је да спаси девојку, али за њега након тога није било наде. Немогуће је изразити речима дивљење једноставном, храбром горостасу дивовсокг срца чији прекратак трагичан живот сведочи да се на нашим просторима јунаштво наслеђује, носи у грудма, али и да се јунаштво на нашим просторима често покаже и као опасно по самог јунака.

Отац и мајка, пријатељи, колеге с посла и старешине под чијом командом је ратовао за Београд и Србију заувек ће носити успомену на НЕНАДА ВАСИЉЕВИЋА, горостаса са јуначким срцем и осмехом непобедивости на лицу.