1973-2014.

Дејан Петровић, био је те 1991. године двадесетшестогодишњи младић, неожењен, који је водио миран живот у свом родном Смедереву. Добија позив и одазива се, ратује као храбар и частан борац на више ратишта у бившој Југославији. Враћа се у свој град и ускоро - три године од ратовања заснива породицу са супругом Славицом. Добијају кћер и Дејан с радошћу обавља свој посао аутомеханичара, све до марта 1999. године, кад га Отаџбина поново зове. Током тромесечне агресије Дејан исказује храброст и одлучност, преживљава и бомбардовање моста у Ковину, кад му је живот био угрожен. Враћа се жив кући и ускоро поново постаје отац - друге кћери. На жалост данас петанестогодишња и деветнаестогодишња кћер, супруга Славица и отац Живадин остају без Дејанове помоћи од 12.08.2014. године када Дејан гине у несрећном случају. Сви саборци из Удружења „Српски ратни ветерани“, Дејанова породица, пријатељи, саборци из оба рата, колеге с посла носе трајно сећање на породичног човека, часног борца и искреног пријатеља. До свог одласка Дејан Петровић није имао никаву помоћ од институција земље за коју се борио два пута, као и безбројни ратни ветерани из Србије. Учинићемо све да бар његове кћери имају, доношењем Закона о правима ратних ветерана, неку помоћ као врсту друштвене подршке породицама чији чланови су се часно борили у ратовима.