- СЛАВОЉУБ ИСАКОВИЋ -
(1967 – 2016)
Туга, плач и јецаји у селу Добрача код Ариља. Мајка Милена и отац Радоица су сахранили свог другог, последњег сина. Пре само три године су на вечни отпочинак послали и свог првенца Александра – Ацу, а данас и Славољуба.
Угасиће се још једна часна и поштена српска породица, браћа Исаковићи нажалост нису били ожењени и нису имали своје породице.
Александар – Ацо и Слабољуб су на позив своје отаџбине, одмах по почетку НАТО агресије на нашу земљу, обукли униформе и одазвали се позиву као што је ред у свакој српској породици и кући. Није било у складу са писаним и неписаним правилима да се из једне породице мобилишу два брата или отац и син у исто време. Исаковићи су све радили заједнички и братски па су и у рат пошли заједно, без поговора, приговора или дилеме. Многи нису поступили као браћа Исаковић, па су позив који су они прихватили, ови други одбили а касније се позивали на разне приговоре, дилеме и слично правдајући свој кукавичлук. Данас су те кукавице – дезертери живи, на слободи и уживају привилегије које њих двојица нису могли ни да сањају.
Ацо и Славољуб су свој дуг према отаџбини али и према свом часном имену одужили. Цело трајање НАТО агресије провели су бранећи војни аеродром „Поникве“ код Ужица, где су били изложени константним дејствима НАТО авијације сво време боравка у том реону. Индикативно је да су два момка у најбољим годинама, пре тога здрави и јаки, као што приличи момцима са Јавора и Голије, одмах по завршетку рата почели да обољевају од чудних и непознатих болести.
Сви знамо за употребу и дејства НАТО авијације са „осиромашеним“ уранијумом на Косову, и какве здравствене последице изазива и дан данас на све који су били изложени дејством те муниције, али нико до сада није говорио да и наши остали борци – ветерани који су били распоређени у другим крајевима наше земље током рата и на које је НАТО такође дејствовао муницијом са „осиромашеним“ или „обогаћеним“ овим или оним, такође обољевају од тешких болести и умиру.
Држава и државни органи ни данас после 17 година од завршетка овог рата, не знају колико нас је у рату било. Превише ратова смо водили задњих двадесетак година, па су наши дични политичари почели да их сакривају игром речи, не би ли умањили чињеницу да су се водили ратови, да су људи гинули, рањавани, али и да су се преживели и вратили из рата, а сада их нико не поштује. Рат у Хрватској се назива сукобом, ратови у БиХ грађанским оружаним сукобима, а рат 1999 се назива НАТО агресијом. Толико ратова са разним дефиницијама и именима, само зато да учесници – борци у тим ратовима не добију признање и заслужена права.
Славољу и Ацо нису могли да се лече у скупим и ексклузивним клиникама по Београду, нису имали средстава а ни могућности да се лече ни у Ужицу, а камоли да путују за Београд. Држава им није дала могућност да дођу на Војномедицинску Академију у Београд где би се можда на време дијагностификовали узроци и утврдило од које болести болују. На овај начин небригом, нерадом, непризанавањем, и наша Држава нас на индиректан начин убија. Није довољно што су нас убијали у разним ратовима, сада нас и наши убијају, односно остављају да поумиремо од разноразних болести и обољења.
Данас смо испратили Славољуба на вечни починак, скромно и достојанствено као човека, рођака, комшију али и као ратног ветерана. Нажалост испратили смо га само ми његови саборци. Није било почасног вода војника, ни заставе, почасног плотуна....господо политичари...срам Вас било. Позивали сте нас и слали у рат са патриотским говорима и запаљивим речима, а сада се правите да никада нисте изговорили оно што смо ми запамтили и што је веома добро забележено. Не треба да се стидите својих речи тада, стидите се својих поступака сада. Још колико ратних ветерана ће отићи, умрети, нестати док неко од Вас политичара не уради било шта за нас ветеране.
Сви ми ветерани смо поносни на наше претке, свака генерација нас Срба је давала старе ратнике, борце, ветеране како год су нас називали у одређеном временском тренутку, нас бивше војнике, ратнике. Сваку генерацију је нажалост задесио по неки рат. О томе најбоље сведоче споменици, обележја, крајпуташи и гробља у сваком месту широм Србије. Васпитавани смо патриотизмом на гробовима и споменицима нашим палим херојима, борцима и ветеранима, и врло добро знамо где се налазе и коме су подигнути. Али нашим политичарима изгледа нису познати. Конкретно господин Вулин, Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, нажалост још увек Министар задужен за нас борце, веома често посећује споменике и гробља из наше часне и славне историје. Од силних службених путовања по местима страдања нас Срба по свету, Министар и његов Државни секретар Поповић не стижу да обрате пажњу и посвете се живима. Пола милиона живих ветерана живи...пардон преживљава без икаквих права у земљи Србији. Права су им ускраћена и умањена као обичним грађанима, а као ветерани, ратници немају апсолутно никаква.
Да је господин Министар Вулин одржао своју реч и донео Закон о правима ветерана, уместо што се бави јефтином политиком и својим личним и партијским интересима, данас би можда барем један од браће Исаковић био жив, лечен, или пак излечен. Много пута смо инсистирали да се донесе закон, уредба, одлука било шта што би помогло да се ми ветерани лечимо на адекватан начин. Никада нисмо добили ни одговор на просто питање, „Господо помозите нам да се прегледамо и лечимо у Војним здравственим установама које су специјализоване за лечење оваквих обољења“. Били смо војници, оболели смо као војници али кад треба да се лечимо, онда смо нико и ништа. Ако се обратимо надлежном Министарству као ветерани, и организације које представљају ратне ветеране, прво нас питају а чији сте ветерани? ....Српски...српски ратни ветерани....не.....није то довољно, сада морате бити и подобан ветеран односно морате припадати њиховом удружењу ветерана САБОР, да би вас признавали. За признање морате се учланити у Сабор, прихватити да подржавате слепо и беспоговорно шта вам „друг“ Министар и „господин“ комесар – Државни секретар говоре. Финансирање из државног буџета морате да заслужите добрим и послушничким понашањем, али и прихватањем да финансијеру вратите пола чим вам уплати тај новац из државне касе.
Удаљили смо се нашом причом од повода овог текста, трагедије која је задесила породицу Исаковић, али смо морали да је испричамо да би сте ви нажалост препознали још много таквих и сличних породица по Србији. Много је Исаковића, њихових трагедија у овој нашој лепој Србији, а нико ништа не ради како би их било много мање. Драги Славољубе, нека ти је вечна слава и хвала, твоји те саборци никада неће заборавити, почивај у миру драги наш пријатељу и поштовани ветерану.