13.3.1965. – 23.12.2017.

Како је тешко описати човека који никад не губи оптимизам, који се бори за своју идеју до краја знају само професионални биографи, а ми „Српски ратни ветерани“ који смо га знали као бескомпромисног борца за права ветерана у Смедеревској паланци можемо само рећи - био је људима, склон шали и у најтежим тренуцима, бескрајно милосредног срца при подели помоћи осиромашеним породицама ратника, пожртвован отац, добар супруг, частан човек и кад је било потребно – изузетно храбар борац. Дејан Ресавац, радио је у МУП-у Србије и на Железници Србије, а ратовао је, часно, храбро и одговорно 1991-1992. године на вуковарском ратишту, засновао породицу, имао троје деце, од којих најмлађи син сад има само 16 година ...Дејан је ратовао и те 1999-те године; без размишљања одазвао се позиву и након рата бива награђен најлепшом наградом - трећим дететом – сином. Непосредно након оснивања Удружења „Српски ратни ветерани“ Дејан се придружује Удружењу и својим сталним активним учешћем подиже рад нашег Удружења на виши ниво. Учествовао је у свим облицима рада, организовао Трибине, учествовао у јавним протестима, пружао хуманитарну помоћ својим саборцима и непрестано и речју и акцијом подржавао све облике борбе за права ветерана и чланова њихових породица. Храброст коју је исказивао у рату, није га напустила ни у миру, па је достојанствено истрајавао у борби за слободу речи, речи којима би помогао да Држава препозна своје борце и искаже им заслужено поштовање. Сви ратни ветерани из Смедеревске Паланке, а и шире, знали су да Дејан има проблеме с високим притиском, који се појавио након учешћа у првом рату, али знајући његову духовну и психичку снагу нису ни помислили да би Дејан Ресавац тако нагло могао напустити своју породицу, пријатеље, саборце и све оне који су га поштовали. Подмукла болест бубрега на жалост напредовала је брзо и 24.12.2017. године Дејан изненада одлази од нас. Током живота Дејан није одустајао од свог уверења да ће Држва сигурно кад-тад донети Закон о правима ратних ветерана и чланова њихових породица. На жалост, за трајања његовог прекратког живота то се није десило. Какав је то бол нанело Дејану знају само његови најближи, а ми то само можемо претпоставити. Као и бројни ратни ветерани ни Дејан није често евоцирао успомене из рата, волео је много више да се бави решавањем конкретних проблема ратних ветерана у својој Општини. Сви којима је помагао било храном, било саветом, било топлом речју с великом тугом опростили су се од Дејана не стигавши ни да му кажу велико хвала. Хвала које је Дејан, частан борац, одлучан ратник и поштен човек више него заслужио.Као што и његови потомци и супруга заслужују помоћ државе, за коју се Дејан борио два пута. „Српски ратни ветрани“ сећаће га се с поносом.