„Комбак Арена“, плакати по граду,  звезде естраде, најаве у штампи, бомбастичан наслов и још бомбастичнији слоган- „певајмо заједно јер нема назад, назад је Србија“...и сад – након концерта- како објаснити људима да се ветерани, а и „сви грађани Србије“ нису одазвали масовно, па су организатори свој фијаско покушали да прикрију снимацима из близине, на којима се види да су само првих  пет-шест редова попуњени. У штампи ни трага о догађају, па се   и сам организатор за ког нико у редовима ветерана никад није чуо, а који се крије иза енигматичног назива „ Удружење  бораца и ратних војних инвалида- старих ратника Србије“  није оглашавао након концерта. Међу ветеранима се чује да су, пре концерта, звали и мајке погинулих бораца, што је наишло на згражање, јер је сваком нормалном јасно да мајкама које су изгубиле синове није до песме.Чује се међу ветранима да је цела идеја да се  вођа Удружења бораца које је организовало концерт етаблира као миљеник власти, а посебно министра Вулина.Подсећамо да никад није подигнуто Спомен обележје свим погинулим ратницима, а  ето - има се и за концерт и за видео бим и за лајт шоу, а целу идеју подржало је  осим Скупштине града и Министарство одбране, па и  сам Генералштаб. Ми само кажемо – док нема Закона о правима ветерана нема икакве шансе да се прикључимо сличним демагошким манифестацијама! Борци неће Цакану, Миру, Шабана ..ветерани хоће ЗАКОН. И коначно питамо и Начелника Генералштаба генерала Диковића-Господине генерале Диковићу где су војници које сте водили на Косову? Да ли сте се огласили у јавности поводом смрти хиљда ратних ветерана у Србији? Чули смо да сте се Ви лично јако ангажовали да концерт успе и да сте подржали ту идеју, па се питамо зашто се нисте ангажовали да се донесе Закон о ратним ветеранима, а међу њима има много ветерана који су ратовали под Вашом командом. Питамо и да ли сте Ви лично или неки од Ваших сарадника помислили да на месту срушеног Генералштаба , средствима Војске и грађана - који би то сигурно подржали, подигнете достојанствено, велико Спомен обележје, које би и грађане Србије и посетиуце Београда јасно подестило на часну борбу припадника нашег народа и наше Војске  током више ратова у региону. Такво СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ БИО БИ ЗНАК ДА ЗНАМО ДА ЦЕНИМО ЈУНАШТВО И ДОСТОЈАНСТВО ПОГИНУЛИХ БОРАЦА. То Спомен обележје би бар мало утешило и хиљаде мајки, супруга и деце погинулих ратника, а преживелим борцима - ветеранима показало да се нису борили узалуд. Да у земљи Србији сваки нови рат неће рађати писце који ће писати „Дангу 2“ и „Страдију 2“, већ писце који ће писати о народу способном да се сећа, способном да ода почаст и способном да цени храброст. Јер -  ко не цени највећу жрвту коју један човек може да да за своју земљу, а то је живот, тај не цени ништа. А многи борци, хиљаде њих, отишли су с овог света без икакве почасти. И то је срамна мрља на лицу сваког грађанина Србије, а поготово на лицу оних најутицајнијих који доносе стратешке одлуке.