Удружење Српски ратни ветерани у протелих десетак година више пута се писмено обраћало надлежнима да се СВИМ ратницима са Косова и Метохије омогуће превентивни прегледи на ВМА. Никад нам нико није одговорио.

А зашто смо то радили? Јер знамо да су многи најхрабрији борци већ почетком 2000–тих година нагло оболевали и на велику жалост, многи од њих и преминули услед последица болести изазваних радијацијом. Један од тих хероја Србије био је и ДРАГАН ШИФТАР, младић у време НАТО агресије. Драгана је рат 1999. затекао као војника у Батајници, до краја одслужења остало му је 5 дана али се НАТО алијанса окомила на Србију и његова јединица из рода везе одмах је била дислоцирана на Косово и Метохију, тачније у Приштину. Као одличан преводилац и припадник јединице за Електронско извиђање, Драган је имао одговорну дужност да јавља место напада авиона НАТО алијансе. Преживео је директне ударе бомбама с осиромашеним уранијумом на локацијама на којојима је била његова јединица (Приштина, Лапње Село). Након пуна три месеца лавовске борбе и константног ангажовања, Драган се враћа у родни Београд и враћа се свом позиву - инжињер ерлектротехнике. С девојком планира брак и у најбољим годинама сазнаје да је тешко оболео. Прву операцију имао је 2003. Али трагичан след догађаја води га ка одласку од својих најближих – мајке Милице и оца Томе. Напустио нас је у јануару 2004. године, остајући у сећању родитеља, пријатеља из Тринаесте београдске гимназије, колега с факултета и свих који су га икад срели као изузетно образован, миран, стабилан и надасве частан младић. Отишао је не напунивши 33 године једне хладне јануарске ноћи.

Сви који су га знали питају се да ли су наши борци требали на време да буду упозорени да им је здравље угрожено радиоактивним бомбама? Да ли су наше еминенетне здравствене установе требале те 2000-2003 бити претворене у центре за превентивно лечење и дијагностику? Да ли се у земљи Србији КРИЈЕ БРОЈ ОДЛИЧНИХ, ЧАСНИХ, ОБРАЗОВАНИХ И ХРАБРИХ ВОЈНИКА који након рата нису живели ни 5 година? И ко тај број крије? Зашто је ВМА затворена за борце, преживеле ратнике, а отворена за неке друге, подобније или богатије пацијенте? И коначно зашто министар Вулин није примо родитење преминулог часног војника наше Војске, кад су му се обратили за помоћ? Родитеље који су изгубили сина јединца. Шта такав однос ка родитељима војника који је изгубио здравље ратујући за Србију говори о етичности нашег министра? Нама говори много, говори нам да је Вулин мрзитељ ратних ветерана, да не показује ни минимум људске емпатије ка трагичним судбинама хиљада храбрих бораца и чланова њихових породица. А Србија сигурно не може надокнадити губитак људи какав је био Драган Шифтар. И какви су многи који су се борили за нашу земљу.