Савић Саша, млад човек, имао је само 28 година кад је НАТО агресор напао нашу земљу и његов родни град Београд. Стиже позив и Саша се одазива и служи сва три месеца у једном од најодговорнијих родова Војске – у Војној полицији. Током рата исказао је одговорност, борбеност и храброст, а након завршетка агресије враћа се свом послу – од ког живи његова породица- супруга Слађана и две кћери. Не прича много о рату, посвећује се одгоју деце и све до трагичног дана 5.07.2015. кад је психолошки притисак сломио храброг, чврстог човека. Подиже у тренутку растројства, руку на себе и оставља неутешну супругу и кћери саме. Саша је један он великог броја људи, учесника рата који нису издржали страховит психолошки притисак који на ратнике оставња нагли повратак у цивилан живот. Такве ситуације знане су нам под разним именима... Вијетнамски синдром, ПТСП итд. Али пука квалификација није помоћ тим људима, а организованог психолошког делања једноставно није било. Цео рат и страдања како војске, полиције, па и цивила нагло се и као неком политичком одлуком гурнуло у страну - као и да се није десило. Знамо да рат често остави дубоки, невидљиви и опасан траг у души оних које је захватио својим страшним утицајем. Саша тај траг није успео да победи, а чињеница да земља у којој је живео и град који је бранио није законски и правно препознао херојство бранилаца могао је бити један од „окидача“ да у тренутку слабости Саша помисли да је бег од живота једино решење. Питамо само да ли је било потребно да након рата сви учесници, храбри борци имају право на неку врсту бесплатне психолошке помоћи. Сматрамо да је то огроман пропуст наше Државе, а Саша Савић и његова породица индиректне жртве таквог (не)поступања. Удружење „Српски ратни ветерани“ и сви његови преживелиу чланови памтиће Сашу и наставиће своју борбу за доношење Закона о правим ратних ветерана и њихових породица, у нади да ће и закаснело доношење таквог Закона постхумно вратити част борцима и можда помоћи да њихове породице како-тако боље живе, ако је икако могуће.