Недавно је свој град, своје пријатеље, своју породицу напустио још један частан члан Удружења „Српски ратни ветерани“. Жељко Пјевић рођен је 1968. године у Зрењанину, а од друге године живота становник је Београда. Рат 1999. затекао га је као тридесетдвогодишњака, запосленог, здравог младог човека. Одазвао се позиву на мобилизацију и цео тромесечни период бомбардовања провео у служби Војне полиције Војске Србије - у саставу 55-тог Батаљона Војне полиције. Био је један од преживелих кад је бомбардован положај Војске у Волгиној улици (Звездара, зграда Хидротехнике ) у Београду. Након завршетка агресије враћа се свом свакодневном послу, жени се и ускоро постаје отац. Нико му тада, пре почетака првих симптома болести није указао на потребу превентивних прегледа, а за тако нешто није ни било могућности, и садa - можемо само да констатујемо да је оно што се касније десило Жељку пропуст Државе. Већ 2002. године почињу први озбиљнији здравствени проблеми, изазвани ангажвањем у рату, а 2006. године Жељко губи способност самосталног кретања и од тадa, само уз помоћ супруге Лидије и родитеља води дугу битку за живот и здравље, коју на жалост губи 2016. године. Све трошкове дугогодишњег лечења подносила је породица самостално, без икакве материјалне помоћи друштва или Државе. И на крају четрнаестогодишња кћер и супруга остају без његове љубави и подршке. Сећање на оца и супруга, часног, радног и одговорног човека нико им не може одузети али осећај туге и горчине ће их још дуго пратити, јер као породица нису 17 година имали баш никакву помоћ друштва и Државе. Државе коју је Жељко Пјевић, као и многи други, достојанствено, храбро и часно бранио у најтежим тренуцима. Саборци из Удружења сећаће се Жељка с дубоким поштовањем.