Данас су Сребреница и "геноцид" најважнији и најчешће спомињани појмови у Републици Српској, Србији и шире. Они су за српски народ, РС  и Србију мора. Омча око врата, која се све више стеже и прети угушењем. Највећа потенцијална опасност по безбедност српског народа и региона, како пре неколико дана рече премијер Вучић. Када њима додамо и нацрт Резолуције о Сребреници, онда некако све изгледа суморније. Резолуција сама по себи можда и није тако застрашујућа колико су застрашујуће последице које она може произвести. Уколико  Резолуција буде усвојена биће стављена тачка на геноцид у Сребреници, српски народ оглашен геноцидним, а РС проглашена као геноцидна творевина.

Следи захтев за специјални статус Сребренице (нешто слично као дистрих Брчко), захтев за редефинисање Дејтонског споразума и одузимање РС најважнијих ентитетских надлежности које су јој гарантоване Дејтонским Уставом, што све заједно може произвести несагледиве безбедносне проблеме. Није потребно никога убеђивати да не мора и неће бити тако. Тако ће муслимани схватити Резолуцију и у складу с тим ће се и понашати. У томе они имају искуства. Тако су схватали и тумачили и Резолуције СБ УН 819, 824 и 836 о Сребреници, у чему им је несебично помогао СБ уносећи у текст Резолуција захтеве, ограничења и обавезе само РС и ВРС, а никаквe Федерацији и А БиХ (пар. 55.,68. Извештаја ГС УН),  имплементацију само оних делова споразума које се односе на српску страну (пар. 69.) Тако су схватали и споразум о демилитаризацији Сребренице 1993. године тумачећи да се демилитаризација односи само на град Сребреница, а не на енклаву (пар 60.). Баш онако како им је одговарало. И у понашању према споразумима имали су подршку УН, тачније секретаријата УН који је писао да ни след догађаја, који је предвиђен споразумом о демилитаризацији да се прво разоружа 28. дивизија и преда оружје под контролу УНПРОФОР-а па де се онда повуче ВРС за СБ УН није прихватљив. Њима ништа није прихватљиво ако имало задовољава захтеве ВРС.
Оно што није познато је да је све, од стране муслимана и тужилаштва Хашког трибунала, засновано на лажном представљању броја наводно побијених војноспособних мушкараца (ВСМ) Сребренице у јулу 1995. године. Наиме усвојен је и устаљен број од више од 7.000 или 8.000 наводно побијених ВСМ Сребренице. Временом то је постала "званична службена верзија". Нажалост и велики део српске јавности је усвојио ову верзију као тачну, а нарочито се истичу неке невладине организације у Србији. И сви о томе могу до миле воље да причају и пишу у електронским и штампаним медијима и да је подржавају, наносећи тиме свом народу и држави немерљиву штету. У Kраљевини  Југославији у војним Правилима службе из 1938. године људи који свесно или несвесно раде на штету свога народа, државе и краља дефинисани су као унутрашњи непријатељ.
Није било тако. Нису снаге РС побиле више од 7.000 или 8.000 ВСМ Сребренице. Ниje, ни до данас, доказана намера, као најважнији конститутивни елемент дефиниције геноцида.  Ни до данас Тужилаштво није пронашло ни показало суду ни једно наређење у којем се наређује убијање ратних заробљеника и цивила Сребренице. У војним наређењима најважнији њихов део је одлука, а у одлуци најважнија је намера претпостављеног коју потчињени морају извршити.  Често се, и у војсци, мисли да се задаци морају извршити, што није тачно. Задаци се могу мењати, а намера претпостављеног мора извршити. Ако намера није доказана, може ли се онда тврдити да је извршен геноцид?  Закључите сами. Проблем је што је у Хашком трибуналу могуће све што они замисле. У овом трибуналу убиство троје људи могуће је прогласити геноцидом. Тако су убиство три ВСМ Жепе прогласили геноцидом у Жепи.
Ни до данас није извршена селекција међу жртвама на оне који су погинули у борбама (легитимне жртве) и оне који су побијени. Тужилаштво свим силама настоји да то избегне. Зато је основана сумња да је Тужилаштво и погинуле у борбама (легитимне жртве) укључило у број наводно побијених.
Анализом истих докумената које је Тужилаштво (мањим делом и одбране) поднело као доказне предмете у више суђења у трибуналу, праћењем кретања живих становника Сребренице (цивила и војника) који су расељени операцијама или одфанзивама, како каже генерал Смит, пронађени су докази који се дијаметрално разликују од оних које је поднело Тужилаштво. Они (докази) показују да се број побијених ВСМ Сребренице не може изразити у хиљадама већ само у стотинама и да су сви или скоро сви становници  (цивили и војници), на разне начине, изашли из Сребренице у Тузлу и околину.
Поштовани пријатељи истине јавност мора да сазна:
- да је, после напада на село Вишњицу (26. јуна 1995. год.), када су јединице 28. дивизије убиле само српске старце и старице и украле 40 оваца, Генералштаб Армије Босне и Херцеговине послао обавештајну информацију свим јединицама о успешној акцији 28. дивизије наглашавајћи да би то требао бити пример свим јединицама и посебно истичући да су "четници имали цивилних жртава" бодрећи, на тај начин, да "четнике" треба убијати независно од тога да ли су војници или цивили (Обавештајна информација број 1/825 од 27.06.95.),  те да је, након ове акције, 28. дивизија добила похвалу од претпостављене команде (број 02/1-670/4 од 29.06.95.). Овде се јасно види намера, а ни једно наређење сличне садржине није нађено, а да потиче од ВРС;
- да "није убијена ни једна особа од око 7.500 који се налазе на списку несталих, јер је отприлике 1,500 умрло на путу за Тузлу, било од паљбе, у борби, од мина, самоубиством или од глади." како тврди експерт демограф тужилаштва Хелге Брумборг (број трибунала 03080316);
- да  главни истражитељ тужилаштва види шта има под земљом и колико жртава има у масовним гробницама иако оне још нису откопане (број трибунала 03074564);
-  да су муслимани имали намеру и жељу да Сребреницу напусте још 1993. године (пар 54 Извештаја ГС), па су то актуелизовали и 9. јула 95. два дана пре но што је ВРС ушла у Сребреницу у којој више није било ни једног војника 28.дивизије, захтевајући од власти у Сарајеву да се са ВРС уговори састанак и склопи споразум да се безбедно сви иселе из Сребренице (број 01/95 од 09.07.95. Председништво општине Сребреница);  
- да је постојао споразум Клинтона и Алије Изетбеговића да се Сребреница жртвује, да Срби побију најмање 5.000 људи, а заузврат ће НАТО бомбардовати РС и ВРС (параграф 115. Извештаја ГС УН о Сребреници):
-  да је постојао и договор политичких руководстава РС и Федерације БиХ да се територије Сребренице и Жепе размене за Вогошћу и друге делове око Сарајева на начин да муслимани неће свим силама бранити Сребреницу, а да Срби неће свим силама бранити Вогошћу и још неке делове које је ВРС бранила око Сарајева (пар. 114, 115, 116 и 485, Извештаја ГС);
- да тужиоци у две оптужнице (Поповић и остали и Толимир) тврде да је превезено на стратишта више ратних заробљеника него што је заробљено и то значајно више (520), да је погубљено заробљеника више него што је довезено на погубљење (за 942-1.342), да је погубљено више него што је заробљено за 1.462-1.862 војника, што је неприродно и противно је природним законима и закомима здравог разума.
- да је у Сребреници  почетком јула 1995. године било од 38.000 до 42.000 становника, а да је најчешћи број који се појављује у документима  40.000 (осам пута) и да је овај број "чињеница о којој је пресуђено" у предмету Крстић, а да је у Тузли и околини влада из Сарајева уз помоћ Светске здравствене организације 4. августа регистровала 35.632 избеглица (расељених лица) из Сребренице, а међу њима 10.632 ВСМ (ово су све цивили) и 3.000 до 5.000 војника 28.дивизије који су ушли у састав 2.К АБиХ и нису регистровани међу цивилима (П1806, П1462, П1245, П589;  Дебрифинг пар.2.33 и 5.38, Дебрифинг прилог 4 и 5 и шема, Пар. 380 Извештаја ГС, број трибунала 03080316, Р0660528, 01007053, Џонатан Рупр "Икона Сребренице");
- да се, имајући у виду предње и остале податке, укупан број становника Сребренице 4. августа 95. (преживели плус погинули током пробоја дивизије) креће од 39.632 до 43.632 и да је скоро једнак или надмашује број становника Сребренице почетком јула 1995. године, што убедљиво нарушава кредибилитет тезе тужилаштва о наводно побијених 7.000 или 8.000 ВСМ Сребренице.
- да је, ако је тачан број побијених ВСМ "више од 7.000 који Тужилаштво заступа, у Сребреници почетком јула 1995. године требало бити 27.126 до 29.386 мушкараца укупно или 53.188 до 57.619 становника укупно. Видели смо да је у Сребреници почетком јула 95. било 40.000 становника. Истовремено то је и најповољнија опција за Тужилаштво јер у прорачун нису узети у обзир ни погинули у борбама за Сребреницу (300-400), ни број погинулих током пробоја 28. дивизије (3.000), ни број војника дивизије који су побегли у Жепу па из ње безбедно евакуисани (300-400), ни број размењених из логора Батковић (171).  Њих је укупно 3.770-3.970; С обзиром на чињеницу да је и у трибуналу утврђено да је у Сребреници почетком јула 1995. године било 40.000 становника и да то није спорно, те да је то и "чињеница о којој је пресуђено" у предмету Крстић, онда теза тужилаштва о "више од 7.000 погубљених ВСМ" не може да опстане и није могуће на поуздан начин доказати је. Овде сигурно нешто није тачно. Или да је у Сребреници почетком јула било 40.000 становника или да је погубљено "више од 7.000 ВСМ Сребренице". То је довољно да се теза Тужилаштва одбаци као непоуздана. С обзиром да је у Хашком трибуналу на поуздан начин утврђено да је почетком јула 1995. године у Сребреници било 40.000 становника онда је ово тачније од тезе тужилаштва о "више од 7.000" погубљених ВСМ Сребренице.
- да је евакуацију цивила из Поточара, која је по свим, стандардима међународног хуманитарног права, била заједничка хуманитарна операција УНПРОФОР-а и ВРС, могуће прогласити присилним премештањем цивила. Муслимани су хтели и желели да се иселе, постојао је и предлог за евакуацију, само што он није потекао од ВРС, него је био упућен ВРС-у, УНПРОФОР је имао План али не и могућности, а ВРС је имала могућности (возила) и договорили су се да ВРС да возила а УНПРОФОР гориво. Тако је и било. (Николаи број 00899488,, Франкен 00920138, Акаши П589 и Дебрифинг пар. 5.14. К-да 2.К, служба безбедности Доо538),
- да је неколико мушкараца, када затреба, могуће претворити у "више од 1.000" (параграф 19. и 42 оптужнице у предмету Толимир и параграф 36 и 56 у предмету Поповић и остали),
- да "је највећи број посмртмих остатака пронађен на местима заседа колони која се пробијала (Каменица Побуђска, Коњевић Поље, Буљим и Удрч). а известан број тих остатака пронађен је и у масовним гробницама (Лажета, Ражишта-Церска долина, Козлук, Војна економија Брањево, Пилица)" (АИД Тузла бр. трибунала 01007053). Јасно је да се ради о масовним гробницама где су вођене најжешће борбе током пробоја дивизије и да  највећи број тела пронађених у МГ представљају легитимне жртве. То потврђује и генерал Смит "... Ко је могао тврдити да то није масовна гробница из некакве жестоке битке током пробоја. Иако ми је све јасније да се догодило нешто страшно, немам доказа којима заиста могу веровати. Фотографије су добре али не показују шта се дешава испод површине"(Изјава  03400948)
- да је могуће напад на дивизију прогласити нападом на заштићене зоне и цивилно становништво иако команда УНПРОФОР-а у Загребу каже да сваки напад на јединице 28 дивизије не задовољава, према критеријумима заштитних снага, дефиницију напада на ЗЗ  (Пар.133 Извештаја ГС).
- да је у Хашком трибуналу усвојено правило "да се већина побијених сматра несталим", што је правно неутемељено, Ако не верујете ево: "Пошто се већина побијених мушкараца званично води као нестали њихове жене нису у могућности да се поново удају и рађају још  деце"(Чињенични основ тужиоца у предмету Поповић и остали). Већина несталих се може сматрати побијеним, али не и тврдити да је тако док се не пронађу живи или мртви. На оваквом правном ништавилу подваљено је Комисији владе и влади РС 2004. године да прегледа све спискове несталих из разних извора (15-35), да их упари, пронађе евентуалне дупликате и "докаже" да на списковима има дупликата које треба избацити, што је Комисија владе РС и урадила, а Тужилаштво и високи представник за БиХ радо прихватили, Тужилаштво и високи представник су то искористили и брже-боље објавили да је Комисија потврдила спискове несталих. Пошто су усвојили правило да се већина побијених сматра несталим, лако су спискове несталих прогласили списковима побијених, а њих превели у "геноцид". Сви који су подржавали и који још увек подржавају геноцид одушевљено су изјављивали и данас изјављују да је влада РС преко Извештаја њене Комисије признала злочин и геноцид, Али није. Само је пронашла неколико десетина дупликата на списковима несталих. Суптилна подвала сребреничка;
- још мноштво чињеница на ову тему садржано је у мојим делима.
Као што сте чули за све што сам рекао у овом обраћању постоје (и могу бити стављени на располагање) докази, документа које је користило и Тужилаштво Хашког трибуналаи која су уврштена у списе предмета у којима је суђено. Резултати мојих прорачуна су производ података садржаних у тим документима.
На основу истих докумената-доказних предмета које је користило Тужилаштво и резултата мојих истраживања могуће је извући и другачије закључке ван разумне сумње. То значи да Тужилаштво није успело да поднесе такве доказе на основу којих је могуће извући једини могући закључак ван разумне сумње. Оно је било дужно то учинити, да би се могло пресудити на штету оптуженога.  У прдмету Толимир један судија је у првостепеној пресуди претресног већа изнио Издвојено супротно мишљење, а један издвојено мишљење, па је пресуда донета "већином чланова већа уз издвојено супротно мишљење судије Ниамбе и издвојено мишљење судије Миндуа".  Шта је ту већина?
Позивам све научне, интелектуалне, образовне, политичке и друге институције да покажу и докажу шта у мојим делима није тачно. Позивам  и све оне који подржавају геноцид у Сребреници и оптужују ВРС да је она извршилац да на јавним трибинама или у медијима  сучелимо резултате и да покажу њихова истраживања и резултате тих истраживања, а онда да покажу шта није тачно у резултатима мојих истраживања и прорачунима.
Позивам медије да: прво: овај текст објаве и друго: да омогуће да јавност сазна за предњи позив и изазов на јавну дебату који упућујем лобистима за сребренички геноцид.
Не оспоравам да су у Сребреници почињени злочини над муслиманима, али истовремено тврдим да теза тужилаштва о побијених више од 7.000 или 8.000 ВСМ Сребренице, после мојих анализа и прорачуна, није одржива. Такође, не оспоравам да сви који су учествовали у злочинима у Сребреници треба да буду процесуирани и осуђени. Али не може цео српски народ бити оптужен и проглашен кривим и геноцидним. Ни немачки народ није био оптужен у Нирнбергу. Оптужени су и суђено је појединцима нацистима.
На крају истина мора постати центар гравитације када је у питању Сребреница, Ни један други интерес, па ни државни ни политички не може надићи истину. Око ње нема компромиса и она је недељива. Не постоје две и више истина у истој ствари. Бог је Истина и један је. Изнад нема ништа. И само се пред истином погиње глава, али сви је погињу. Када сви погну главу пред истином, када сви учесници у догађајима у и око Сребренице схвате своју улогу у њима биће лако  подићи главе, биће лако једни другима пружити и прихватити руке помирења и решавати проблеме.
Ићи или не ићи у Поточаре 11. јула питање је сад. Нико на изборима није добио мандат да у име свога народа и државе погиње главу и признаје нешто што није на поуздан начин утврђено као истина. Никакав интерес, па ни политички, не може бити изнад истине. Нажалост, у политици је често доминантан интерес "остати на власти".  Ту заправо лежи опасност.
„Само једно решење проблема је истина и суочавање са њом. Истина је најбезболнији начин да се снађемо у једном необичном и моћном свету. Увек има група чије интересе подупире истина, али има и оних других. Истина је једно од најмоћнијих оруђа (оружја) оних који немају моћ“ писао је Ерих Фром. Ми, нажалост, немамо моћ
Contra factum non datur argumentum. (Против чињеница се не дају докази)

Ратко П. Шкрбић