Из нашег угла

Данас су Сребреница и "геноцид" најважнији и најчешће спомињани појмови у Републици Српској, Србији и шире. Они су за српски народ, РС и Србију мора. Омча око врата, која се све више стеже и прети угушењем. Највећа потенцијална опасност по безбедност српског народа и региона, како пре неколико дана рече премијер Вучић. Када њима додамо и нацрт Резолуције о Сребреници, онда некако све изгледа суморније. Резолуција сама по себи можда и није тако застрашујућа колико су застрашујуће последице које она може произвести. Уколико Резолуција буде усвојена биће стављена тачка на геноцид у Сребреници, српски народ оглашен геноцидним, а РС проглашена као геноцидна творевина.

Следи захтев за специјални статус Сребренице (нешто слично као дистрих Брчко), захтев за редефинисање Дејтонског споразума и одузимање РС најважнијих ентитетских надлежности које су јој гарантоване Дејтонским Уставом, што све заједно може произвести несагледиве безбедносне проблеме. Није потребно никога убеђивати да не мора и неће бити тако. Тако ће муслимани схватити Резолуцију и у складу с тим ће се и понашати. У томе они имају искуства. Тако су схватали и тумачили и Резолуције СБ УН 819, 824 и 836 о Сребреници, у чему им је несебично помогао СБ уносећи у текст Резолуција захтеве, ограничења и обавезе само РС и ВРС, а никаквe Федерацији и А БиХ (пар. 55.,68. Извештаја ГС УН), имплементацију само оних делова споразума које се односе на српску страну (пар. 69.) Тако су схватали и споразум о демилитаризацији Сребренице 1993. године тумачећи да се демилитаризација односи само на град Сребреница, а не на енклаву (пар 60.). Баш онако како им је одговарало. И у понашању према споразумима имали су подршку УН, тачније секретаријата УН који је писао да ни след догађаја, који је предвиђен споразумом о демилитаризацији да се прво разоружа 28. дивизија и преда оружје под контролу УНПРОФОР-а па де се онда повуче ВРС за СБ УН није прихватљив. Њима ништа није прихватљиво ако имало задовољава захтеве ВРС.
Оно што није познато је да је све, од стране муслимана и тужилаштва Хашког трибунала, засновано на лажном представљању броја наводно побијених војноспособних мушкараца (ВСМ) Сребренице у јулу 1995. године. Наиме усвојен је и устаљен број од више од 7.000 или 8.000 наводно побијених ВСМ Сребренице. Временом то је постала "званична службена верзија". Нажалост и велики део српске јавности је усвојио ову верзију као тачну, а нарочито се истичу неке невладине организације у Србији. И сви о томе могу до миле воље да причају и пишу у електронским и штампаним медијима и да је подржавају, наносећи тиме свом народу и држави немерљиву штету. У Kраљевини Југославији у војним Правилима службе из 1938. године људи који свесно или несвесно раде на штету свога народа, државе и краља дефинисани су као унутрашњи непријатељ.
Није било тако. Нису снаге РС побиле више од 7.000 или 8.000 ВСМ Сребренице. Ниje, ни до данас, доказана намера, као најважнији конститутивни елемент дефиниције геноцида. Ни до данас Тужилаштво није пронашло ни показало суду ни једно наређење у којем се наређује убијање ратних заробљеника и цивила Сребренице. У војним наређењима најважнији њихов део је одлука, а у одлуци најважнија је намера претпостављеног коју потчињени морају извршити. Често се, и у војсци, мисли да се задаци морају извршити, што није тачно. Задаци се могу мењати, а намера претпостављеног мора извршити. Ако намера није доказана, може ли се онда тврдити да је извршен геноцид? Закључите сами. Проблем је што је у Хашком трибуналу могуће све што они замисле. У овом трибуналу убиство троје људи могуће је прогласити геноцидом. Тако су убиство три ВСМ Жепе прогласили геноцидом у Жепи.
Ни до данас није извршена селекција међу жртвама на оне који су погинули у борбама (легитимне жртве) и оне који су побијени. Тужилаштво свим силама настоји да то избегне. Зато је основана сумња да је Тужилаштво и погинуле у борбама (легитимне жртве) укључило у број наводно побијених.
Анализом истих докумената које је Тужилаштво (мањим делом и одбране) поднело као доказне предмете у више суђења у трибуналу, праћењем кретања живих становника Сребренице (цивила и војника) који су расељени операцијама или одфанзивама, како каже генерал Смит, пронађени су докази који се дијаметрално разликују од оних које је поднело Тужилаштво. Они (докази) показују да се број побијених ВСМ Сребренице не може изразити у хиљадама већ само у стотинама и да су сви или скоро сви становници (цивили и војници), на разне начине, изашли из Сребренице у Тузлу и околину.
Поштовани пријатељи истине јавност мора да сазна:
- да је, после напада на село Вишњицу (26. јуна 1995. год.), када су јединице 28. дивизије убиле само српске старце и старице и украле 40 оваца, Генералштаб Армије Босне и Херцеговине послао обавештајну информацију свим јединицама о успешној акцији 28. дивизије наглашавајћи да би то требао бити пример свим јединицама и посебно истичући да су "четници имали цивилних жртава" бодрећи, на тај начин, да "четнике" треба убијати независно од тога да ли су војници или цивили (Обавештајна информација број 1/825 од 27.06.95.), те да је, након ове акције, 28. дивизија добила похвалу од претпостављене команде (број 02/1-670/4 од 29.06.95.). Овде се јасно види намера, а ни једно наређење сличне садржине није нађено, а да потиче од ВРС;
- да "није убијена ни једна особа од око 7.500 који се налазе на списку несталих, јер је отприлике 1,500 умрло на путу за Тузлу, било од паљбе, у борби, од мина, самоубиством или од глади." како тврди експерт демограф тужилаштва Хелге Брумборг (број трибунала 03080316);
- да главни истражитељ тужилаштва види шта има под земљом и колико жртава има у масовним гробницама иако оне још нису откопане (број трибунала 03074564);
- да су муслимани имали намеру и жељу да Сребреницу напусте још 1993. године (пар 54 Извештаја ГС), па су то актуелизовали и 9. јула 95. два дана пре но што је ВРС ушла у Сребреницу у којој више није било ни једног војника 28.дивизије, захтевајући од власти у Сарајеву да се са ВРС уговори састанак и склопи споразум да се безбедно сви иселе из Сребренице (број 01/95 од 09.07.95. Председништво општине Сребреница);
- да је постојао споразум Клинтона и Алије Изетбеговића да се Сребреница жртвује, да Срби побију најмање 5.000 људи, а заузврат ће НАТО бомбардовати РС и ВРС (параграф 115. Извештаја ГС УН о Сребреници):
- да је постојао и договор политичких руководстава РС и Федерације БиХ да се територије Сребренице и Жепе размене за Вогошћу и друге делове око Сарајева на начин да муслимани неће свим силама бранити Сребреницу, а да Срби неће свим силама бранити Вогошћу и још неке делове које је ВРС бранила око Сарајева (пар. 114, 115, 116 и 485, Извештаја ГС);
- да тужиоци у две оптужнице (Поповић и остали и Толимир) тврде да је превезено на стратишта више ратних заробљеника него што је заробљено и то значајно више (520), да је погубљено заробљеника више него што је довезено на погубљење (за 942-1.342), да је погубљено више него што је заробљено за 1.462-1.862 војника, што је неприродно и противно је природним законима и закомима здравог разума.
- да је у Сребреници почетком јула 1995. године било од 38.000 до 42.000 становника, а да је најчешћи број који се појављује у документима 40.000 (осам пута) и да је овај број "чињеница о којој је пресуђено" у предмету Крстић, а да је у Тузли и околини влада из Сарајева уз помоћ Светске здравствене организације 4. августа регистровала 35.632 избеглица (расељених лица) из Сребренице, а међу њима 10.632 ВСМ (ово су све цивили) и 3.000 до 5.000 војника 28.дивизије који су ушли у састав 2.К АБиХ и нису регистровани међу цивилима (П1806, П1462, П1245, П589; Дебрифинг пар.2.33 и 5.38, Дебрифинг прилог 4 и 5 и шема, Пар. 380 Извештаја ГС, број трибунала 03080316, Р0660528, 01007053, Џонатан Рупр "Икона Сребренице");
- да се, имајући у виду предње и остале податке, укупан број становника Сребренице 4. августа 95. (преживели плус погинули током пробоја дивизије) креће од 39.632 до 43.632 и да је скоро једнак или надмашује број становника Сребренице почетком јула 1995. године, што убедљиво нарушава кредибилитет тезе тужилаштва о наводно побијених 7.000 или 8.000 ВСМ Сребренице.
- да је, ако је тачан број побијених ВСМ "више од 7.000 који Тужилаштво заступа, у Сребреници почетком јула 1995. године требало бити 27.126 до 29.386 мушкараца укупно или 53.188 до 57.619 становника укупно. Видели смо да је у Сребреници почетком јула 95. било 40.000 становника. Истовремено то је и најповољнија опција за Тужилаштво јер у прорачун нису узети у обзир ни погинули у борбама за Сребреницу (300-400), ни број погинулих током пробоја 28. дивизије (3.000), ни број војника дивизије који су побегли у Жепу па из ње безбедно евакуисани (300-400), ни број размењених из логора Батковић (171). Њих је укупно 3.770-3.970; С обзиром на чињеницу да је и у трибуналу утврђено да је у Сребреници почетком јула 1995. године било 40.000 становника и да то није спорно, те да је то и "чињеница о којој је пресуђено" у предмету Крстић, онда теза тужилаштва о "више од 7.000 погубљених ВСМ" не може да опстане и није могуће на поуздан начин доказати је. Овде сигурно нешто није тачно. Или да је у Сребреници почетком јула било 40.000 становника или да је погубљено "више од 7.000 ВСМ Сребренице". То је довољно да се теза Тужилаштва одбаци као непоуздана. С обзиром да је у Хашком трибуналу на поуздан начин утврђено да је почетком јула 1995. године у Сребреници било 40.000 становника онда је ово тачније од тезе тужилаштва о "више од 7.000" погубљених ВСМ Сребренице.
- да је евакуацију цивила из Поточара, која је по свим, стандардима међународног хуманитарног права, била заједничка хуманитарна операција УНПРОФОР-а и ВРС, могуће прогласити присилним премештањем цивила. Муслимани су хтели и желели да се иселе, постојао је и предлог за евакуацију, само што он није потекао од ВРС, него је био упућен ВРС-у, УНПРОФОР је имао План али не и могућности, а ВРС је имала могућности (возила) и договорили су се да ВРС да возила а УНПРОФОР гориво. Тако је и било. (Николаи број 00899488,, Франкен 00920138, Акаши П589 и Дебрифинг пар. 5.14. К-да 2.К, служба безбедности Доо538),
- да је неколико мушкараца, када затреба, могуће претворити у "више од 1.000" (параграф 19. и 42 оптужнице у предмету Толимир и параграф 36 и 56 у предмету Поповић и остали),
- да "је највећи број посмртмих остатака пронађен на местима заседа колони која се пробијала (Каменица Побуђска, Коњевић Поље, Буљим и Удрч). а известан број тих остатака пронађен је и у масовним гробницама (Лажета, Ражишта-Церска долина, Козлук, Војна економија Брањево, Пилица)" (АИД Тузла бр. трибунала 01007053). Јасно је да се ради о масовним гробницама где су вођене најжешће борбе током пробоја дивизије и да највећи број тела пронађених у МГ представљају легитимне жртве. То потврђује и генерал Смит "... Ко је могао тврдити да то није масовна гробница из некакве жестоке битке током пробоја. Иако ми је све јасније да се догодило нешто страшно, немам доказа којима заиста могу веровати. Фотографије су добре али не показују шта се дешава испод површине"(Изјава 03400948)
- да је могуће напад на дивизију прогласити нападом на заштићене зоне и цивилно становништво иако команда УНПРОФОР-а у Загребу каже да сваки напад на јединице 28 дивизије не задовољава, према критеријумима заштитних снага, дефиницију напада на ЗЗ (Пар.133 Извештаја ГС).
- да је у Хашком трибуналу усвојено правило "да се већина побијених сматра несталим", што је правно неутемељено, Ако не верујете ево: "Пошто се већина побијених мушкараца званично води као нестали њихове жене нису у могућности да се поново удају и рађају још деце"(Чињенични основ тужиоца у предмету Поповић и остали). Већина несталих се може сматрати побијеним, али не и тврдити да је тако док се не пронађу живи или мртви. На оваквом правном ништавилу подваљено је Комисији владе и влади РС 2004. године да прегледа све спискове несталих из разних извора (15-35), да их упари, пронађе евентуалне дупликате и "докаже" да на списковима има дупликата које треба избацити, што је Комисија владе РС и урадила, а Тужилаштво и високи представник за БиХ радо прихватили, Тужилаштво и високи представник су то искористили и брже-боље објавили да је Комисија потврдила спискове несталих. Пошто су усвојили правило да се већина побијених сматра несталим, лако су спискове несталих прогласили списковима побијених, а њих превели у "геноцид". Сви који су подржавали и који још увек подржавају геноцид одушевљено су изјављивали и данас изјављују да је влада РС преко Извештаја њене Комисије признала злочин и геноцид, Али није. Само је пронашла неколико десетина дупликата на списковима несталих. Суптилна подвала сребреничка;
- још мноштво чињеница на ову тему садржано је у мојим делима.
Као што сте чули за све што сам рекао у овом обраћању постоје (и могу бити стављени на располагање) докази, документа које је користило и Тужилаштво Хашког трибуналаи која су уврштена у списе предмета у којима је суђено. Резултати мојих прорачуна су производ података садржаних у тим документима.
На основу истих докумената-доказних предмета које је користило Тужилаштво и резултата мојих истраживања могуће је извући и другачије закључке ван разумне сумње. То значи да Тужилаштво није успело да поднесе такве доказе на основу којих је могуће извући једини могући закључак ван разумне сумње. Оно је било дужно то учинити, да би се могло пресудити на штету оптуженога. У прдмету Толимир један судија је у првостепеној пресуди претресног већа изнио Издвојено супротно мишљење, а један издвојено мишљење, па је пресуда донета "већином чланова већа уз издвојено супротно мишљење судије Ниамбе и издвојено мишљење судије Миндуа". Шта је ту већина?
Позивам све научне, интелектуалне, образовне, политичке и друге институције да покажу и докажу шта у мојим делима није тачно. Позивам и све оне који подржавају геноцид у Сребреници и оптужују ВРС да је она извршилац да на јавним трибинама или у медијима сучелимо резултате и да покажу њихова истраживања и резултате тих истраживања, а онда да покажу шта није тачно у резултатима мојих истраживања и прорачунима.
Позивам медије да: прво: овај текст објаве и друго: да омогуће да јавност сазна за предњи позив и изазов на јавну дебату који упућујем лобистима за сребренички геноцид.
Не оспоравам да су у Сребреници почињени злочини над муслиманима, али истовремено тврдим да теза тужилаштва о побијених више од 7.000 или 8.000 ВСМ Сребренице, после мојих анализа и прорачуна, није одржива. Такође, не оспоравам да сви који су учествовали у злочинима у Сребреници треба да буду процесуирани и осуђени. Али не може цео српски народ бити оптужен и проглашен кривим и геноцидним. Ни немачки народ није био оптужен у Нирнбергу. Оптужени су и суђено је појединцима нацистима.
На крају истина мора постати центар гравитације када је у питању Сребреница, Ни један други интерес, па ни државни ни политички не може надићи истину. Око ње нема компромиса и она је недељива. Не постоје две и више истина у истој ствари. Бог је Истина и један је. Изнад нема ништа. И само се пред истином погиње глава, али сви је погињу. Када сви погну главу пред истином, када сви учесници у догађајима у и око Сребренице схвате своју улогу у њима биће лако подићи главе, биће лако једни другима пружити и прихватити руке помирења и решавати проблеме.
Ићи или не ићи у Поточаре 11. јула питање је сад. Нико на изборима није добио мандат да у име свога народа и државе погиње главу и признаје нешто што није на поуздан начин утврђено као истина. Никакав интерес, па ни политички, не може бити изнад истине. Нажалост, у политици је често доминантан интерес "остати на власти". Ту заправо лежи опасност.
„Само једно решење проблема је истина и суочавање са њом. Истина је најбезболнији начин да се снађемо у једном необичном и моћном свету. Увек има група чије интересе подупире истина, али има и оних других. Истина је једно од најмоћнијих оруђа (оружја) оних који немају моћ“ писао је Ерих Фром. Ми, нажалост, немамо моћ
Contra factum non datur argumentum. (Против чињеница се не дају докази)

Ратко П. Шкрбић

Поштовани посетиоци сајта…

Удружење Српских ратних ветерана, суочено са маћехинским односом према учесницима ратова од 1990 године до 1999 године, одлучило је да у јавност изнесе један број чињеница које се скривају ћутањем и избегавањем одговора, које су довеле до сазнања која се никад не би смела заборавити.

Погибије многих наших ратних другова и дешавања после смрти, чувају се као тајне које не смеју изаћи на видело. Не мали број породица погинулих у ово време не зна истину о страдањима и све што се десавало после смрти својих најрођенијих. У садржај ове проблематике су и несрећници који се воде као нестали или су сахрањени као НН лица. На сајту ће се објавити један број изворних докумената из рата. Посебно, она на која су упућивале команде седишта предпостављених, али и изводи из извештаја највишег органа руковођења и командовања. Унапред се извињавамо члановима породица погинулих, несталих, мучених и још живих ратних војних инвалида. Податке за наш сајт користимо из текста припремљеног за књигу под насловом ”Страшно и срамно”. Почињемо са објављивањем првих четрнаест трагедија и две информације о лечењу рањеника на ВМА и подацима о броју есхумираних по ослобођењу Вуковара.

Спасић Џери, канадски држављанин, отац Јеремија Урошевић, мајка Нада Спасић, добровољац Српске Гарде, песник и новинар. Рођен 20.11.1971 године у Бораугх ОР Јорк, Торонто, Канада. Неожењен. Пребивалиште имао у Новом Београду.

Заробљен као рањеник у обе ноге,па убијен 21.11.1991 године у Ласлову(Славонија).
Допремљен на ВМА масакриран 25.11.1991 године у 21сат и 45 минута.
Сахрањен 27.11.1991 године на Новом бежанијском гробљу.

Гешовски Сашко, војник ЈНА на одслужењу војног рока у Сплиту.

Убијен 06.05.1991 године у Сплиту.
Два дана касније сахрањен у Кавадарцима уз највише војне, грађанске и верске почасти. Овог војника је ожалила Југославија. Поводом његовог убиства, огласио се и одбор за унутрашњу политику Скупштине СФРЈ.

Козодеровић Милутина Ивица, мајка Бисенија, рођен 12.02.1975 године у селу Трбушани, Чачак. Резервни водник у ВП 8977 Краљево. Неожењен.

Погинуо 5.10.1991 године у селу Нуштар код Винковаца. Допремљен на ВМА 04.02.1992 године у 23 сата и 30 минута. Посмртне остатке преузели родитељи од Хрватског већа одбране 122 дана после погибије.
Сахрањен 06.02.1992 године у селу Трбушани код Чачка.

Војник Ненад Савић на одслужењу војног рока у Тузли

Савић Радојка Ненад,мајка Драгана,рођен 15.08.1972 године у Београду.Војни рок је служио у ВП 5500/1 Тузла.
Неоженјен.Погинуо 15.05.1992године у
Тузли.Допремљен на ВМА 26.05,сахрањен 03.06.1992 године на гробљу Лешће као неидентификован(НН 257).Есхумиран 13.10.1992 године и сахрањен на Новом бежанијском гробљу.

Потврду о смрти издала ВМА у којој је наведено као датум смрти 15.05.1992 године,а место смрти Београд.Ова потврда издата је 26.05.1992 године.

Решење о одштетном захтеву,родитељима погинулог војника Савић Ненада,издато је 09.10.1992 године.Решење је потписао пуковник Никола Зeчар,помоћник начелника штаба за попуну и информисање.

Решењем се одређују одређени износи на име родитеља као накнаде за материјалну и нематеријалну штету по основу смрти сина Савић Ненада,за кога је наведено да је живот изгубио у сукобу са усташким формацијама Републике Хрватске,приликом извршавања борбеног задатка,за потребе оружаних снага Савезне републике Југославије.

Наведени текст у решењу је нетачан и још ствара збрку не само код родитеља.

Војник Савић Ненад био је припадник јединице ЈНА из Тузле.Није био припадник Војске Југославије.
Убијен је 15.маја у нападу Муслиманске војске Алије Изетбеговића.Апсурдна је тврдња да је војник Ненад Савић погинуо „извршавањем борбеног задатка,за потребе оружаних снага Савезне републике Југославије“.

Забележено крајем августа 2006 године...
Прича Драгане,мајке војника ЈНА Ненада

Прича да је у петак 25.08.2006 године дошла кући из куповине.Муж Радојко јој је рекао да је неко називао из Генералштаба и саопштио да жели да их посети у вези погибије војника Ненада.

„Свашта ми је падало на памет.После толико година,сигурно је жив,помишљала сам...Немогу да седим,ходам..Радим,а незнам шта радим.У кревету нисам ока склопила,вртим се,запиткујем се...Можда је жив,па човек из Генералштаба хоће да нам у кући то саопшти.Осванула је субота.Телефон никако да зазвони.Тек у девет сати зазвони...Потрчала сам...Чујем глас из телефонске слушалице који прекидам повиком,само кажите јели жив.Са пажњом је саговорник рекао да мој син Ненад није жив!“

Пример капетана Вероја

Ненад Олујић,војник из извиђачке јединице на Масленичком подручју,када је погинуо остао је под ватром усташких снајпериста.

Капетан Верој одлучио да оде сам по тело погинулог војника.Када се упутио на место погибије за њим су потрчала два његова војника.Извукли су тело погинулог друга.

(„Народна армија“,06.11.1991године)

Штитећи војника погинуо старешина

Билела Јакова Давор,рођен 16.11.1971 године Какњу.Водник ЈНА у војној пошти у гарнизону Дервента.Погинуо 16.09.1991 године.
Водник Давор Билела,командир тенковског вода,из запалјеног возила извукао посаду,а затим,храбро штитећи је,пао смртно погођен од снајперског метка Хрватског војника.
(„Народна армија“,21.09.1991год.)

Војномедицинска академија,дан 03.02.1992 год.

У току 1991 године,на свим клиникама ВМА лечено је 28000 болесника,од тога 57% војна лица.Дужина лечења у просеку износила 14,3 дана.

Од почетка ратних сукоба у Словенији 26.06.1991 године,у ВМА је примљено 2200 рањеника.
(„Народна армија'',број 2766;06.02.1992година)

Борба за спасавање рањеника
(Генерал-мајор др Јован Бјелић)

Од почетка рата у ВМА лечило се више од 1500 рањеника.На ВМА је 25.11 било 437 рањених који се успешно опорављају.

Дневни максимум износио је око 70 рањеника,а просек око 40.

Било је дана када су ангажоване свих 16 операционих сала.
Постотак смртности 2 %.

(„Народна армија“,28.11.1991године)

Акт Команде гарнизона Книн од 06.03.1992 године(пор.бр 2-75/1)

Акт је упућен Команди одбране града Београда,команди гарнизона Смедерево и ВМА(одељење за патологију)

Акт садржи обавештење о упућивању посмртних остатака војног обвезника Милић Бранислава Драгољуба.

Молимо вас да сходно пс у ос СФРЈ преузмете мјере и ступите у контакт са породицом п.Милић(Бранислава)Драгољуба,рођеног 20.01.1956 године у селу Петријево со Смедерево,који је погинуо дана 04.03.1992 године у Земунику.О овом догађају обавјештена је команда гарнизона Смедерево.

Посмртни остаци бит ће пренесени дана 06.03.1992 године авионом из Бихаћа на аеродром Батајница.Долазак на Батајницу бит ће око 14,00 часова.

Молимо све набројене команде да међусобно контактирају,ради даљег преноса посмртних остатака,као и организација сахране,као и осталих захтјева породице.

(Акт је потписао потпуковник Адам Хофлер)

Размена С-144

Размењен пред крај септембра 1991 године.На ВМА идентификован као Брчин Зоран,рођен у Средњи Дубовић,Босанска Крупа.У месту рођења имао је стално пребивалиште.Служио војни рок у ЈНА у ВП/4909 Винковци.Убијен у касарни 20.09.1991 године.На размену је од Хрватске стране донет са скинутим скалпом са лобање.Имао је прострелну рану главе и масовно крварење.

Измештање гарнизона из Шибеника

Утврђени губици:Војник Дејан Мојсиловић,уморен;Војник Ивица Стојановић,уморен;Бошко Трифуновић,комадант касарне“Анте Јањић“,убијен;Војник Златко Шагота,убијен у медицинском центу у Шибенику;Војник Мирослав Валенчић,убијен у медицинском центру у Шибенику.
(„Народна армија“,бр.2759,25.12.1991)

Вуковар

Кад је Југословенска народна армија ушла у Вуковар есхумирано је 1100 убијених(незна се да ли погинули од граната или су их убили Хрвати)

Поповић Жељко из Глине,војник ЈНА,раме му однела тромблонска мина.
(„Народна армија“,11.12.1991 године)

Двадесет петог септембра 1991 године министарство унутрашњих послова и збор народне гарде поступали су на крајње бруталан начин са погинулим и рањеним особама из касарне у Винковцима.Лешеве погинулих извлачили су у хладњаче и над њима се иживљавали.

У 19,40 часова 25.09.1991 године војна санитетска колона са мртвим и рањеним припадницима ЈНА кренула је из касарне у Винковцима.Непосредно након изласка из касарне,колону је блокирало око 150 припадника ЗНГ.Рањеници и њихова пратња су малтретирани;рањеницима су скидали завоје;доктора су извукли из возила,оборили на цесту,нож му подносили под грло и претили да ће га заклати;из возила су извукли мајора Љубишић Драгана и одвели у непознатом правцу.

У Нашицама ланцима су везивали капетана прве класе Петровић Мирка који је ухапшен као предсравник ЈНА у Посматрачкој мисији Европске заједнице.

(„Из писма савезног секретеријата за народну одбрану председнику уреда председника Републике Хрватске Хрвоју Шаринићу).

Породица Сејде Бајрамовића

Сејде Бајрамовић имао је чин заставника.Умро је на ВМА од рака.Порадицу су му чинили:

1.Драган,син,поручник ЈНА.Био је на служби у гарнизону Чапљина.Драган је погинуо у Чапљини,а Алија Изетбеговић није дозволио да се извуче тело погинулог поручника.

2.Слободан,унук,војник ЈНА у Нишу.

3.Фадил Садиха,сестра на фронту код Двора на Уни(добровољац)

4.Халим Ајдари,синовац,начелник секретеријата унутрашњих послова у Косовској Каменици

Олејар Јанка Ромко,резервни капетан,рођен 16.10.1954 године у Ђурђеву код Новог сада,стално место боравка Руски Крстур,општина Кула,ожењен,супруга Ирина,двоје деце,био запослен у „шећерани"Црвенка као дипломирани економиста-програмер на компјутерима.

Мобилисан 10.11.1991године и са својом јединицом ВП 13312/4 стигао у реон јужно од Осјека у село Тења(кудељара"Орловњак").

Нестао у јутарњим часовима 06.12.1991 године,након жестоке ноћне борбе.

У току ноћи 06.12.1991-е,у распоред јединице у селу Тењски Антуновац убацила се група припадника ЗНГ и у кући Вучемиловића убила два војника(тенкиста).Онда су ушли у војно транспортно возило са регистарском ознаком ЈНА и вратили се у своје јединице.Предпоставља се да су одвезли заробљеног капетана Олејар Ромка.

Судбина С-137

Повијач Јосипа Божидар,рођен 01.12.1972 године у месту Велики Буковац,војник ЈНА на одслужењу војног рока у ВП/4909 Винковци.Погинуо 20.09.1991 године у Винковцима.

На ВМА у завежљају од шаторског крила допремљени делови екстремитета.

На чистој страни листа упитника за уношење података о погинулом допремљеног на патологију ВМА,хемијском оловком је записано:"Први пут сам се суочио како да решим проблем несталог војника.Повијач Божидар био је војник АРЈ ПВО.(суседне јединице до Масолове у гарнизону Винковци).Касније сам од Масола,кад се јединица извукла из касарне,сазнао да је несретник погинуо испод „праге„-да је борбено возило напуњено муницијом експлодирало,јер је било погођено и да нико није успео да га извуче са лица места,јер је то место увек било под ватром,тако да нико није прилазио,а пошто је то тако,нико није могао да потврди да лије остао мртав или је,пошто је био Хрват,највероватније,успео да евентуално побегне.Водили су га као несталог.И тако све док једног дана Холкић Мујо из Тузле-приватни аутопревозник и гробар за дебеле паре есхумирао са Винковачког гробља Повијач Божидара.Усмено је рекао да су му усташе саопштиле како су га нашле незакопаног,распаднутог и да све то сведочи каква је наша војска и како се односи према погинулим."

Ратни ветерани обично имају посебна права на социјалну и здравствену заштиту због њихових заслуга у ратовима. Државна помоћ ратним ветеранима организована је на разне начине и неке државе отворено помажу ратне ветеране кроз разне програме социјалне помоћи док неке у потпуности игноришу потребе њихове ветеранcke популације.

Иако ветерани најчешће уживају посебан статус и углед у својим земљама, у неким случајевима побуђују негативне осећаје и реакције у свету као и код својих сународњака. На пример, ветерани Корејског рата су скоро потпуно заборављени у поређењу са ветеранима из Првог и Другог светског рата, иако је број жртава овогa рата већи од броја жртава у Вијетнаму.

Многе државе имају дугу традицију посебних церемонија и празника посвећених ратним ветеранима. У земљама Комонвелта 11. новембра одржава се Дан сећања ('Remeberance Day') на погинуле у Првом цветском рату као и у част свим мушкарцима и женама који су служили и данас служе својим земљама у време рата и мира. Неколико дана пре овогa датума у знак подршке и захвалности њихови сународњаци по обичају носе бели или црвени цвет макa за ревером.

Након Другог светског рата y Русији je започета традиција по којој бројни млади брачни парови на дан свога венчања посећују војно гробље. У Француској ратни ветерани имају за њих посебно резервисана седишта у возилима јавног превоза. У Канади ратни ветерани из Првог и Другог светског рата добијају посебне регистарске таблице за своја кола на којима пише да су ветерани.

Бенфиције за ратне ветеране

Сједињене Америчке Државе

Oдсек за ветеранску администрацију САД-а пружа бројне програме за ратне ветеране у облику финансијске, медицинске и разних врста социјалне помоћи. За све војнике који су часно завршили војну службу постоје четири основне врсте бенефиција:

Надокнаде за озледе – инвалиднине

Право на инвалиднину имају сва лица која су часно завршила војну службу и која су у том периоду задобила телесне повреде. Основне бенефицијe у облику новчане исплате износe до 3100 америчких долара месечно. Висина овог износа зависи од степена инвалидитета и броја издржаваних чланова породице. Другим речима, износ се увећава у случају када лице издржава брачног партнера, децу и родитеље и према степену ветерановог инвалидитета.

Ветеранске пензије

Право на пензију могу остварити сва лица са 90 или више дана активне војне службе и са бар једним даном проведеним у служби у току ратних дејстава у периоду до 9. jула 1980. Лица која су била у служби након овог датума могу остварити право на ветеранску пензију након 24 месеца у активној служби. Овај период се умањује за она лица која су отпуштена из службе из здравствених разлога и која oстварују право на војну инвалиднину.

Здравствена заштита

Сви ратни ветерни могу остварити право на бесплатну здравствену заштиту. По повратку из војне службе ветерани такоће могу остварити право на бесплатну медицинску пoмоћ у кући у периоду до две године од датума завршетка службе. Уз финансијску помоћ за покривањe примане медицинскe заштите могу остварити и право на помоћ у одвикавању од разних врста болести овисности.

Oбразовни програми

Ветерани и чланову њихових породица имају право на коришћење разних фондова за школовањe. Програми су организовани како би помогли војницима у активној служби и ветеранима који су завршили службу да се што лакше одлуче на школовање или професионалну специјализацију по повратку из војске. Ветерани имају право на комбиниарну помоћ из неколико образобних фондова под називом 'GI Bill'. Износ финансијске помоћи зависи од типа школе или специјализације као и локације у којој ветерани живе, односно од локације образовне институције. Основни циљ свих ових програмa je да се ветеранима и члановима њихових породица пружи новчана помоћ и одговарајуће врсте олакшица за плаћање школарина и школског прибора, као и трошкова живота. Право на ову врсту помоћи имају активни војници, ветерани и чланови њихових породица.

Уз ове основне програме ветерани могу остварити право и на друге врсте бенефицијa као што су загарантовано право на стамбене кредите, повољнe кредитe за мале предузетнике, разне врсте саветовања, финансијску помоћ око трошкова сахране ветерена и чланова њихових породица, финансијску помоћ у лечењу од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП-а). Већина ових бенефиција испаћује се преко ветеранске администрације из федералног буџeta које ветерани могу комбинoвати са бенефицијама из држава у којима живе.

Велика Британија

У Великој Британији термин 'ветеран' користи се за сва лица која су служила у оружаним снагама као и њихове удовице/удовцe и издржаванe члановe породице. Не постоји временско ограничењe у периоду војне службе да би лице постало ветеран као ни услов минимално проведеног периода у активној служби.

Ветерани имају право на пензије и низ других бенефиција које су организоване у два основна облика: ратне пензије и компензације за рад у оружаним снагама.

Под ратне пензине спадају пензије за ратне ветеране и удовице/удовце ратних ветерана и новчане исплате за ратне инвалиде. Koмпензација за рад у оружаним снагама уведена је 2005. године и покрива новчане надокнаде и трошкове за лечење од телесних озледa задобијених у активној војној служби. Компензација укључује једнократну новчану исплату и загарантовану доживотну плату.

Здравствена заштита

Уз покривене трошкове лечења, ветерани имају приоритет у свим јавним болницама за лечење од озледа или болести на основу којих остварују право на ветеранску пензиjу. Ветерани се могу обратити за помоћ око савета о здравственој заштити централној ветеранској агенцији или локалним службама социјалне помоћи за ратне пензионере (War Pensioners' Welfare Office). Посебне службе баве се пружањем помоћи лицима која пате од психичких проблема (као што је ПТСП) везаних за период војне службе.

Запослење

Посебна служба бави се пружањем бесплатне помоћи у тражењу посла лицима која су завршила војну службу. Ветерани имају право на бесплатно коришћење ове службе до две године након завршетка војне службе. Након овог периода ветерани могу остварити и право на доживотну бесплатну помоћ у тражењу посла. Пензионисани ратни ветерани имају право на помоћ у стамбеном збрињавању као и доживотно право на бесплатне финансијске савете. Лицима којима треба свакодневна стручна медицинска помоћ на располагаљу је неколико врста домова за ратне пензионере.

Канада

Канадски фонд за помоћ ратним ветеранима покрива трошкове за хитне случајеве свим лицима која примају било коју врсту помоћи за ветеране. Хитни случајеви обухватају било који облик ситуација над којима лица нису могла имати контролу а која захтевају хитну акцију. Овa врста помоћи обухвата једнократне исплате од 1000 канадских долара за покривање основниx животниx трошкова.

Служба ѕа каријерну траницију пружа бесплатну помоћ у тражењу посла за сва лица која су завршила војну службу и која се трајно враћају у живот у цивилном друштву. Посебна служба бави се пружањем бесплатних савета ветеранима и чланoвима њихових породица којима је потребна финансијска или медицинска помоћ. Ово такође укључује и бесплатнa саветовалишта за породице погинулих војника.

У склопу неколико иницијатива за oчување ветеранске традиције, канадска влада директно спонзорише програме за изградљу и рестаурацију споменика и неговање традиције сећања на погинуле канадске војнике. Посебни фонд бави се пружањем финансијске помоћи организацијама из непрофитног сектора којe се баве комеморативним програмима за промоцију и одржавање ветеранске традиције.

Здравствено осигурање

Ветерани у Канади могу бирати између 14 различитих програма здравственог осигурања. Уз покривене трошкове основног осигурања, ветерани могу остварити и право на додатне бенефиције, као што су плаћени путни трошкови до места лечења и трошкови посебних лечничких претрага.

Инвалиднине

Свим лицима која су била заробљена у рату, канадска влада исплаћује јенократну финансијску помоћ, односно ратну одштету. Уз исплате инвалиднине лицима која су задобила телесне повреде у току војне службе, ветерани остварују и право на једнократну новчану исплату за такозване нематеријалне последице од озледа, односно за психичку бол насталу након задобијања телесних озледа.

Лица са посебним инвалидитетом имају право на финансијску помоћ за куповину посебне одеће и обуће. Ова лица такође могу остварити право на посебну помоћ у кући, као што су кување, одржавање чистоће и посебне адаптације животног простора.

Ветерани имају право на плаћене трошкове спровода. Ово право имају све породице погинулих у рату као и лица која сз преминула од последица озледа задобијених у току војне службе. Ово укључује и изградњу посебних надгробних споменика за ратне ветеране.

Помоћ породицама преминулих и погинулих

Након смрти ратног ветерана њихове удовице/удовци имају право на исплату исте пензијe у периоду до годину дана. Након овог периода износ се умањује у зависности од висине њихових примањa и висине пензије ратног ветерана. У просеку исплате се умањују за 25%. Деца ветерана имају право на бесплатно школовање до 30-те године живота. Родитељи, браћа и сестре преминулих и погинулих ветерана такоде могу остварити право на пензинју у случају да им је ветеран био једини старатељ и да након његове или њезине смрти не остварују минимални просек примања.

Хрватска

Хрватски ратни ветерани и чланови њихових породица имају право на пензију, инвалиднину, професионалну рехабилитацију и бенефицирани радни стаж. Хрватски ратни ветеран или ,,бранитељ'' је лице које је провело најмање 5 месеци у војној служби до 24. Децембра 1991 и у периоду од 5. Августа 1990 до 30. Јуна 1996. Надлежне службе за доказивање статуса бранитеља су Министартство одбране и Министарство унутрашњих послова.

Хрватски ратни ветеран је и ратни војни инвалид са оштећењима организма од најмање 20% од озледа задобијених у заробљеништву. Права ратних војних инвалида остварују и лица која немају статус ратног ветерана и то медицинско особљe, ратни репортери, ватрогасци, поморци, посаде бродова трговачке морнарице и друга лица којима је организам оштећен најмање 20% због ране или озледе у рату, односно повреда у заробљеништву.

Заробљени или нестали cy лица која су у затвору провела најмање 3 дана или су нестала у рату.

Смртно страдали су лица:

* Погинула у периоду од 5. aвгуста 1990 до 30 јуна 1996 године.

* Убијени у заробљеништву.

* Преминули од последица рана или озледа у периоду до 31. децембра 1997.

* Лица која су починила самоубиство од последица психичких болести узрокованих ратом у периоду до 10 година након завршетка рата.

* Преминули од последица рана и озледа са признатим статусом ратног војног инвалида 1. cтепена са правом за доплатак за негу и помоћ друге особе.

Статус смртно страдалих има и медицинско особље, ратни репортери, ватрогасци, поморци, посаде трговачких бродова и другa лица погинулa у току обављања војне службе или у заробљеништву или од озледа задобивених током обављања војних дужности.

Инвалидска пензија

Хрватски ратни војни инвалиди имају право на

* Инвалидску пензију због опште неспособности за рад, односно трајног губитка радне способности настале од последица рањавања, озледа, заробљеништва, болеси и погоршања болести од последица рата.

* Инвалидску пензију због професионалне неспособности за рад настале од болести или последица рата.

Старосна и превремена старосна пензија

Хрватским ветеранима и лицима са правом на старосну и превремену старосну пензију коју су остварили на темељу радног стажа мањег од 40 година, пензија се увећава у зависности од укупног времена проведеног у рату од 10 до 30%.

Загарантовано право на најнижу пензију

Ово право могу остварити ратни ветерани који су у служби провели најмање 100 дана као припаници борбеног сектора. Право на најнижу пензију има и ратни ветеран који је навршио 65 година живота (мушкарац), односно 60 година живота (жена), а не испуњава увете радног стажа за право на старосну пензију. Најнижа пензинја хрватком ветерану од 1. jануара 2010. износи 2390 куна месечно (око 320 еура).

Породична пензија за чланове породица хрватских ратних ветерана

Право на породичну пензију имају чланови породица смртно страдалог хрваског ветерана ако су поднели захтев за пензију до ступања на снагу Закона о изменама и допуни Закона о породицама хрватских бораца Домовинског рата. Изнимке сз у случајевима самоубиства ратног ветерана као последице психичке болести узроковане суделовањем у рату, као и случају да је ветеран умро од последица ране или озледе задобиjене у рату, а до тренутка смрти је био признати хрватски ратни војни инвалид 1. катерорије са правом на доплатак на негу и помоћ друге особе. Члановима породице смртно страдалог ратног ветерана сматрају се брачни партнер, деца рођена у браку или изван брака, уcвојена деца и други чланови породице, родитељи, очух, маћеха и усвојитељи. Чланом породице ратног ветерана сматра се и ванбрачни партнер који је са ратним ветераниoм живео до три године у истом кућанству најмање три године. Удовица и мајка ветерана има право на пензију ако је узрок смрти везан за ратна дејства када наврши 40 година живота, а удовац, односно отац ратног ветерана када наврши 50 година живота. Ово право могу стећи и ако код њих постоји општа неспособност за рад пре испуњења услова старости за стицање породичног права на пензију за чланове породице.

Деца погинулог ветерана имају право на породичну пензију до 15. године живота, а након тога за време редовног школовања и најдуже до 26. године. Овај период се продужује у случају да је школовање прекинуто због болести. Дете код којега је за време школовања наступила озледа или општа неспособност за рад задржава право на пензију док траје та озледа. У случају да су и након периода школовања деца ратних ветерана незапослена имају право на пензију најдуже до 12 месеци након завршетка редовног школовања.

Ступањем у ванбрачну заједницу, брачни супружник или супружница ратног ветерана губи право на пензију.

Право на професионалну рехабилитацију

Ратни ветеран који је уједно и ратни војни инвалид има право на професионалну рехабилитацију. Након завршене рехабилитације ратни ветеран је дужан да се прјави заводу за запошљавање и припада му накнада у износу инвалидске пензије због опште неспособности за рад и најдуже до 12 месеци од завршеног програма рехабилитације.

Право на стаж осигурања и посебни (бенефицирани) стаж за ратне ветеране

Ратним ветеранима који су у току рата били запослeни време проведено у рату рачуна се двоструком трајању. Оним ветеранима који након 31. Јуна 1996. нису били запослени а служили су у саставима оружаних снага тај период рачуна се као посебни стаж у једноструком трајању, oдносно као редовни радни стаж.