Српски хероји

Таквог човека, каже саборац, могао је убити само онај ко не зна ни шта је рат, ни шта је Српство.

Рођен 1958. године у селу Ковачићима поред Бијељине. До рата је радио као социјални радник у Бијељини. Жена Бојана, исте струке, имају два малољетна сина, у моменту Маузерове погбије. Али, иако је могао имати пола града, и после рата са породицом остао у двособном стану при Центру за социјални рад. Заједно са Арканом одлучујуће допринео ослобађању Бијељине, од муслимана. Постаје командант гарде "Пантери", која је била једна од најелитнијих јединица у РС.

Погледајте видео на YouTube-у

Иако један од оснивача СДС-а, почетком 1996. напушта владајућу партију, због како сам каже "лопова који су је упропастили", и оснива Демократску странку РС. Постаје посланик Скупштине РС као носилац листе Демократско-патриотског блока. За стање у РС знао је да каже да је груба и примитивна копија система у Србији. Кад је Биљана Плавшић кренула у борбу криминала, Маузер јој је био један од главних ослонаца.
До краја се борио против уновчавања српства вођен сопственим мотом: "Кад одузмемо од оних који су у рату узели све што нису имали, и одужимо се онима који су за Отаџбину дали све што су имали, можемо рећи да имамо државу." Због тога је, кажу, морао да плати. Онај ко се сав посветио борби против криминала, убијен је као последњи криминалац.

Почетком 1998. именован је за начелника Управе полиције РС. Тук’о га глас да хоће да гања све живо. У том гањању, у јулу 1998. године, догодио се атентат на њега. Приликом постављања експлозива под његов аутомобил погинули су Владимир Неретњак и Стојан Максимовић, за које се испоставило да су активни официри ВРС.
У сриједу увече, 7. јуна 2000. године у Бијељини је калашњиковом изрешетан и убијен.

Критичне вечери Маузер је пошао у село Велика Обарска да врати џип семберском млинару Чеди Павловићу. Километар од центра, код жељезничке станице, кад је стао да прими у кола времешну Јелисавету Љубојевић која је стопирала, изрешетан је из аутоматског оружја. Полиција је саопштила да су убице биле у црвеној тојоти, регистарска таблица "099-Ј-206", за коју се испоставило да је украдена и да је власништво бијељинског ДП "Напредак". Аутомобил, два калашњикова и одјећа нападача, пронађени су на магистралном путу за Угљевик, у селу Хасе.
Неколико дана касније, начелник бијељинског Центра јавне безбедности Саво Цветиновић саопштава да није утврђено коме припадају отисци пронађени у аутомобилу, да ће све зависити од тога куда буду водили трагови, те да је затражена помоћ СФОР-а, који је тог дана изводио вежбе. И то би, што се тиче полиције, било све.

На Маузеровој сахрани хиљаде људи у родним Ковачићима. Опело служи владика зворничко-тузлански Василије, присутни и представници МУП РС и ВРС, ветерани из "Пантера"... Присутан и ловац на Тита, Никола Каваја. Пита, јел’ смо комуњарски или четнички лист, кад сазна, каже да оно што од њега чујемо, можемо да публикујемо. Маузера упознао преко "поште", док је био у затворима САД, по повратку у Отаџбину срео се са тим човеком, јунаком и српским патриотом неколико пута. Био му је брат, и по пушци, и по крви, и по идеологији, тешко му пала његова смрт, воли јунаке. Завршава упозорењем – "Ово што сам ти каза', немој да ми окренеш, ја ћу те потражит"...

Саговорници блиски Маузеру упознају нас са "генезом" његове ликвидације. Сметао и Палама и Београду, знао како иде линија командовања. Био опасан зато што није само говорио, рецимо, да је Слободан Милошевић највеће зло српског народа, имао муда и да нешто уради, и то се знало, то су понајбоље знали они горе. Иако му је, због прекорачења овлашћења у истрази поводом убиства Срђана Кнежевића доживотно забрањен рад у полицији, његова реч и информација су у круговима владе, па међународне заједнице, имали снагу функције. Наводно му је Додик понудио место саветника за националну безбедност.

Како се много шпекулисало са тим да ли је Маузер на хашкој листи, Хаг се није изјашњавао, у неким круговима је "проваљено" да он има специјалан статус сведока оптужбе. И мада је, кажу, Маузер одбијао све врсте контакта са таквим полазиштем, многи су се уплашили његовог евентуалног добровољног одласка у Хаг. Сам је, у шали, говорио да ако оде, биће градоначелник затвора, а Момчило Крајишник његов заменик.

Познаваоци прилика кажу и да је истрагом око убиства Срђана Кнежевића дошао и до података о убиствима у Србији, да је то главни разлог његовог смењивања са места начелника Управе полиције РС , у чему су се поклопили интереси домаће мафије и међународне заједнице. Да је знао много, и све бележио. Да је све на "сигурном". Међу знаке упозорења убрајају скорашњу ТВ изјаву "под Палмом" радикалног србијанског политичара да је Маузер био јунак у рату, али да је после рата почео да потказује друге да би се лично опрао, те емисију фантомске паљанске Телевизије С, у којој су двојица које је Маузер оптужио за убиство Кнежевића, поводом његове одговорности због малтретирања и лажних оптужби, изјавили да за Маузера постоје три правде – правосуђе, божанска и земаљска правда. На крају ће нам рећи да је Маузеровим убиством атмосфера страха и несигурности пресељена из Србије у РС, а у вези са адресом убица, да је у бројним убиствима у Србији "било доста мобе из РС – дошло време да се мобе врате".

БОРБА СА КОПИЈОМ: Један од седам свештеника говори над одром Маузера да се може претпоставити да његовим убицама није ни први, ни последњи, да је рафал испаљен у њега рафал у све честите Србе и патриоте, да су све велике империје пропале онда кад су се превише осилиле, а поготову су пропале злочиначке групе и појединци злочинци...

Сунце упекло, километарска колона се пружила ка породичном гробљу у Ковачићима. Пред раком говори начелник општине Драгомир Љубојевић (СДС), чиновнички, о оцу, супругу, сину, команданту, политичком раднику који је у срцу увек био социјални радник; генерал ВРС у пензији Будимир Гајић износи "личну процену и оцену" да је Маузерова смрт проистекла из његове борбе за правду и ред у овој држави.
У име "Пантера" се опрашта Душко Тузланчић, који рече да за све што је покојник урадио од ’92. до 2000, а урадио је много, од државе није добио ни хвала, и рече да кад би хтео да запрети убицама, како би им требало запретити, рекао би, пожурите ако хоћете још кога да убијете, имате времена, можете нас наћи у реду пред неком од амбасада земаља које су то заслужиле, ова то сигурно није...

Бројна сарајевска гласила су га оптуживала за злочине и писала писма Хашком Трибуналу, али га нико из Хага није позвао.

Aутор: Драган Тодоровић
17.06.2000.

17. априла 2010. године, Тужилаштво БиХ је осудило осумњиченог криминалца Ђорђе Ждрале на 20 година робије за убиство Љубише Савића Маузера.
Међутим, није речено ко су налогодавци убиства Маузера.

Обарање Ф-117 код Буђановаца је догађај током НАТО бомбардовања СРЈ који представља први и једини потврђени губитак авиона НАТО алијансе израђеног у стелт технологији. Авион америчког ратног ваздухопловства Локид Ф-117А Ноћни јастреб са ознакама AF 82 806 HО (база Холоман, Нови Мексико) је оборен 27. марта 1999. године, четвртог дана НАТО бомбардовања, а оборио га је 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде Војске Југославије, којим је командовао пуковник Золтан Дани поготком из модификованог руског ракетног система С-125 Нева. Онеспособљен за даљи лет, авион се срушио у атару сремског села Буђановци код Руме.

Погледајте видео на YouTube-у

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.

Аутор: Жељко Томић, slavicnet.com
19.4.2009.

------------------------------

НАРОДНИ ХЕРОЈ

Мајор Милан Тепић

     Милан Тепић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко" говорио је мајор Милан Тепић.

     Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991.године, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику, ресавском војводи Стевану Синђелићу. У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

Пуковник ВРС Зоран Боровина, је рођен 14. фебруара 1952. у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак, БиХ). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду, и завршну годину у Сарајеву. Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту.
Зорана Боровину на место комаданта Српске гарде на Илиџи је поставио лично генерал Ратко Младић.

Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност, и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмехом на лицу. Није волео неправду, и борио се протви ње.

Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Пре саме акције пуковник Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од броби, и наређивали напада и повлачили људе, преко моторола.. онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.

Погледајте видео на YouTube-у

1. децембра 1992. у зору кренула је акција ослобађана Отеса, и вршена је из 3 правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Зоран Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се после отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље. Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци. Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал српске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао.
Наредни дан 5.12.1992. српски гардисти са Илиџе су ушли у Отес, и практично само ушетали, јер скоро да метак нису испалили. Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у српским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!

Тодор Крајишник је написао своју књигу "Пут до сунца", где је једна песма посвећена пуковнику Зорану Боровини

Погледајте видео на YouTube-у

НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА ЈУНАЧИНО!

Извор: http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=44&t=13923&start=0

"...Драгиша је наше Србско дјете
и сви Срби мора да га свете.
Он је вођа Глинских устанака
цијелог Србства и Крајине дика..."

Драгиша Стефановић, мало познати херој са Баније из Отаџбинског рата 1990-их који се водио на простору западно од Дрине. Остаће упамћен по својој великој добродушности и срцу заштитника српске нејачи. Погинуо је на самом почетку ратних збивања 26. јуна 1991. године у Глини.

Драгиша је рођен 12. јула 1969. године у Глини, од оца Чедомира и мајке . Одрастао је као здраво и послушно дете у радничкој породици на селу, отац му је био шофер тешких камиона, возећи углавном по Европи (Италији и Русији). Мајка му је домаћица. Био је најстарије дете, и има два брата и сестру. Живели су у Брестику, поред Глине.

На једном од турнира: Драгиша је десно у црној тренерци

Од малих ногу је показивао више интереса за игру и лопту него књигу. Био је врло интелигентан дечак, али нешто га је вукло више ка физичкој активности. Мада се и памти једнан његов пехар у основној школи у шаху, који је донео из Госпића. Са тинејџерским данима показује велико интересовање за борилачке спортове (носилац црног појаса 1. дан), иако је случајно са једним рођаком отишао на карате тренинг. И кренуо је да тренира прво фул-контакт, а после и кунг-фу. Док су се неке лажне патриоте и квази јунаци обучени у крајишку униформу пре рата тукли по вашарима, кафанама и сл. Драгиша је био борац за пример, своју снагу, умеће и срце показивао је у рингу, тукући се поштено и фер, са правим фајтерима један на један. Био је један од оних бораца који иду на све или ништа, или ће бити победник, или лежати на патосу, нема фолираже или игра на поене.

Занимљиво за овог младог момка је што није био задојен неким шовинизмом, или мржњом, а исто тако се није сакривао иза појма југославен. Увек је са поносом истицао да је Србин. Пошто је живео једно време у Сиску, и тамо ишао у локални карате клуб, борио се за њих, као шампиону СР Хрватске (титула освојена 1988. године) ставили су му на неколико паноа слику, са именом. Међутим, у пролеће 1991. године та слика је изгребана и поцепана. Ето доказа колико су били србофобични. Он који није никада имао мржње у себи, и увек је делико другове на добре и лоше... сметао им је.

Отац Чедо испраћа сина Драгишу у војску

Са 19 година, одлази на одслужење војног рока у ЈНА. Био је у Сомбору, на војном аеродрому. Када је дошао тамо, сакрио је да има сломљен ножни палац јер није хтео да буде кукавица, и да одлаже војску. Задржали су га у диспанзеру 10-ак дана (он је био спреман да трпи болове). У војсци његови претпостављени су већ могли да виде какву људску громаду имају испред себе.

Војник у Сомбору, на свом авиону

И данас се препричавају неке његове догодовштине пре рата. На пример она када су неки дрипци напали његовог другара, који је био растом нижи, у неком локалу, а Драгиша им је само рекао: "Шта сте њега нашли тући, 'ајте мене ударите!". Наравно да нико није смео да му приђе, јер тек што би закорачио према њему, већ би био на поду.
Или када је у некој дискотеци у Петрињи, већ пред рат радио на обезбеђењу, па долази неки мамлаз и нешто се мајмунисати, извадио он пиштољ, и почне махати тим пиштољем, ови сви помрли од страха, једино Драгиша му прилази ладан ко шприцер, и смртно озбиљан и каже да ако је толики јунак, да пуца њему у груди. Овај премро од страха и спусти пиштољ на стол. Тражио је после да попију пиће, вероватно и срећан што није завршио на поду, или у затвору?!

Кукавице умиру хиљаду пута, храбри само једном!

Једна занимљивост има око Драгише. Он је у Сиску био тренер у карате клубу за млађе категорије. И Хрвати су га тражили, да почне да тренира хрватске полицајце - муповце, али он није хтео ни да чује. Када се враћао пар дана након те понуде са тренинга у свој изнајмљени стан у Сиску, нашао је разваљена врата, и претурен стан. Вероватно су мислили да је он неки шпијун или тако нешто. Њему је било јасно да он мора нестати из Сиска и вратити се кући у Брестик.
У пролеће 1991. године када је ситуација у СР Хрватској постала врло озбиљна, а на све стране стизале су претње од хрватске власти и полиције, и кренули су упади у српска села, и малтретирање обичних људи, који су шта више били за опстанак СФРЈ, Драгиша одлази са пар другара у Голубић, крај Книна на обуку код Капетана Драгана. Ту је поред стандардне обуке, додатно задржан и на специјалној обуци капетанових "Книнџи". И сам КЕП је препознао у Драгиши правог вођу!

Повратком из Книна, већ се шушкало да ће специјалци МУП Хрватске доћи из Сиска, и напасти Србе у Глини, и околним селима. Тако је скупио на брзину неколицину момака, и нешто оружија и упутио се ка Глини. Знао је да нема други ко да брани нејач до њега. Остале фукаре и каснији "хероји" су тада били завучени у рупама.
Тада је у Драгишиној групи било врло мало људи, не више од 50-ак (већином из глинских села, а мало из Глине). Драгиша је са својом групицом успео да изненади хрватске полицајце у згради МУП Глина, и да их натера на предају. И успели су њих 17 да заробе. Међутим, знао је да још није све готово, јер је знао и да ће ови добити појачање. И кренуо је путем ка Петрињи... ту је видео један полицијски транспортер. Узео је брже-боље тромблон и опалио... то је зауставило хрватске полицајце неко време и дало прилику његовим другарима да се мало организују. Но, један Хрват је то све посматрао са своје куће, узео је оружије и пуцао на Драгишу, тешко га ранио (метак му је покидао артерије на код срца), па је Драгиша после 2 сата и преминуо.
Интересантно у вези ове Драгишине погибије и хрватског напада на Глину 26.06.1991. године, да је Драгиши дан раније обећана помоћ у људству и наоружању, од стране каснијих министара из Владе РСК, али гле чуда помоћ му није стигла...

Бој не бије свијетло оружије већ срце у јунака!

Тада је његов отац Чедо био на путу, и вратио се два дана након синовљеве погибије из Русије. Убрзо је и он узео оружије, желео је да освети сина. И да настави његовим путем: Заштита наше нејачи од повампиреног усташтва.

У току рата 1991-1995, ти момци из Глине, његови другари носили су име "Почасни вод Драгиша Стефановић".

Оно што се може извући као закључак ове приче јесте да би Драгиша ако не крајем јуна 1991. године, сигурно погинуо касније. Не у борбама са хрватском војском, већ од наших фукара, и ратних профитера, јер скоро је немогуће да би он мирно гледао да неко згрће паре на народној несрећи. Ту би дошло до великих проблема, а они не би дозволили да Драгиша им стане на пут.

Имао је Драгиша и девојку, са којом је имао велике планове за будућност. Смрт их је раздвојила.

25. април 1994. године.
Ратна 1994. година. Моја прича се зове Драган Јосиповић. Старешина Војске Републике Српске, командант славне бригаде Сарајевско-романијског корпуса. А тамо негде, у Србији, у питомој Војводини, његове четири девојчице. Херој, витез и Синђелић, командант славне Илијашке бригаде, ударна песница, челик и срце битке за Дрину и Горажде, осветник дринских крвавих таласа. Ово је моја прича о једном човеку, о живом хероју, хероју рата, који чува Српство свом силином векова и крвљу предака. Од њега се непријатељу крв леди. Човек, отац четири девојчице, дошао је да се бори за српски народ.

Борио се на најтежим ратиштима, увек на првој линији, увек напред. Понекад и неколико стотина метара иза непријатељске линије. Бог за своје борце, увек испред њих и са њима. Крајишник по рођењу, Југословен по држављанству, борац ВРС. Воле га сви. Борци обожавају. Он је отелотворење свих српских јунака. Нема га на телевизији, радију, у новинама. Увек у снопу ватре и непријатељских тромблона. Његово име је легенда и сигурност, и зато, Боже, чувај га за овај народ и ову земљу! Он је последњи Мохиканац и Дон Кихот, он је Обилић и Косанчић. Он је срж Српства и, просто, он је јунак. Синоћ је дошао са Горажда, данас је у болници, у посети својим рањеним борцима. "Најобичнијим од обичних бораца". Али то су његова деца, његови борци.

Седео је код мене, у соби где живим, у болници. Причали смо, причали обичне приче, два обична човека, истих судбина и мисли. Причали о деци, о људима, о нашим судбинама, о ономе што нас чека, и где смо. Скували смо кафу. Обојица пијемо доста слатку. Хирург, две године у рату, у крви до колена, и херој - ратник, две године у ватри и смрти. Седе сами, кувају кафу, у соби која је слична оним студентским.

Насмеја се што спавам на двоседу и морам као продужетак ставити столицу, за ноге, јер је лежај сувише кратак. А ја помислих - када и где он спава? У задњих двадесет пет дана једва да је једном скинуо чизме. То је борац и командант што оствари многе победе.

Причали смо обичне људске приче, а ја запамтих: "Једва купих деци половне књиге"... или: "Када заспим, а зазвони пољски телефон, прво у страху помислим да ми јављају да је неки мој борац рањен, или погинуо. " Драгане Јосиповићу, и Теби и себи желим да стигнемо до свог циља, до својих идеала, својих веровања. Док је таквих као што си Ти, док је Тебе, док је српског народа и српских бораца, идемо напред, и верујемо!

Још нешто, прича о Теби је моја прва прича о појединцу. Остајем дужан још једну, причу о човеку којије дао свој живот за народ и Отаџбину, и који већ живи у легенди: причу о Зорану Боровини.

Пописмо кафу са по две коцке шећера. Ниси хтео да попијеш ракију - рече да пијеш само ван рата, или кад одеш кући. А кад си задњи пут био код куће?

Лежерно, у маскирној униформи, потамнелој од прашине, блата и зноја, али с печатом снаге у живим борбеним очима, Јосиповић седе у војни ауто, махну, и оде. Где?

Драган Јосиповић је одликован Карађорђевом звездом ВРС.

Рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика 1963. године. Био је председник Борачке организације Републике Српске. Погинуо је 2002. године у саобраћајној несрећи (39 година). За собом је оставио супругу Љиљану, кћерку Божану и сина Душана.

Пре рата био страствени љубитељ фудбала и играо у локалном клубу „Мајевица“ из Забрђа. Његове квалитете тада примећује и доста познатији „ФК Рудар“ из Угљевика.

По отпочињању ратних дејстава у Хрватској, као добровољац одлази у Книн 26. септембра 1991. године и постаје борац Прве Бенковачке бригаде. Истакавши се својом храброшћу током борби за Книн и Бенковац, добија унапређење у командира чете. У родни крај се враћа после девет месеци, када муслимани нападају Угљевик. Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године, а потом формира елитну борбену групу „Обилићи“. После неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у „Лавове са Мајевице“. Јединица је у свом саставу имала и до 600 бораца. „Лавови са Мајевице“ имали су 52 погинула и 180 рањених бораца.

Јединица обилази и многа друга бојишта, сем Мајевичког. Истакла се у ослобађању коридора 1992., тачније у борбама за Брчко, борбама на Озрену и многим другим. Манда је између осталог, одликован и орденом Милоша Обилића.

Био је председник Скупштине Општине Угљевик и председник Борачке организације Републике Српске. Након саобраћајне несреће 2002. године, под неразјашњеним околностима, многобројни поштоваоци су се одужили Максимовићу се 27. децембра 2007. године подигавши му спомен-бисту у центру Угљевика.

Поручник Вељко Миланковић је био командант батаљона Вукови са Вучијака. Рођен је 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора (Република Српска), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду на ВМА (Србија). По професији је саобраћајни техничар и пре рата је био приватни предузетник.

На Видовдан 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио бившу Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана (Драган Васиљковић - КЕП). Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови "Вучјаци" постају истакнути борци ВРС и јунаци Отаџбине. Били су свуда где су се водиле тешке борбе: Модрича, Дервента, Јасеновац, Касић, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању "Коридора Живота". Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању "чврстог коридора".

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима Отаџбинског рата: "Момци вечитог поручника Миланковића извели су једини класичан јуриш "на нож" виђен у рату 1991-1995. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде: НОЖ НА ПУШКЕ! Полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао!"

Незахвално је бирати хероје рата, јер свако од њих је уградио свој живот у темеље будуће слободе нашег народа. Но, Вељко Миланковић је са својим "вуковима" постао легенда још док је био жив.

Оно што још Вељка Миланковића посебно издваја јесте 2 ствари. Прво је то што се борио увек против неправде... а то значи да није ишао у рат са циљем, да врши злочине, и да убија нејач непријатеља. Већ са циљем да српску нејач заштити од усташког и муџахединског ножа. Иако је имао троје деце, схватио је да нема ко да чува његову децу осим њега.

Друга ствар коју бих истакао јесте начин на који је преминуо комадант Вукова са Вучјака. Али то има своју предсторију. Наиме, због своје поштења и борбе против неправде Вељко Миланковић се у Републици Српској током рата, још одмах те ратне јесени 1992. сукобио са Жељком Ражнатовићем Арканом. Када је могло доћи до крвавог сукоба између две јединице. Аркан се са својим људима повукао, али му је Вељко остао дужник. Када је Вељко рањен, и довежен на ВМА 1993. године, то је јавна тајна да се Аркан потрудио да Вељко премине у Београду.

У спомен на Вукове са Вучјака и Вељка Миланковића, Борислав Зорић Личанин, је отпевао песму:

Погледајте видео на YouTube-у

Лета господњег 1971. родило се дете 1. новембра, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко.

У селу ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине рођена је легенда овог времена. Бошко Перић, је био дете са села. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани. Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград (данас Подгорица, Црна Гора). Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци.

По избијању ратних сукоба у Хрватској, изазван патриотским вредностима одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом "Љубљана-Винковци". Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Шамца.

У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: ''Беж' те, турци, стиже Пеша!'', загрмео је. Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу.

По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању "Коридора Живота" који је био једина веза са западним делом Републике Српске. У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу! Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година.

Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ''Пеша'' Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица "Пеша" успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм РС.

14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисаца на Мајевици. У блиској борби, прса у прса, муслимански војник баца пресудну бомбу, која пада у непосредној Пешиној близини, чији гелери погађају јунака по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника ''Јел' ми лице пуно оштећено?''

Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло.

Пешина јединица и дан данас, постоји.