Вести
- Детаљи
Поштовани ветерани,
Сведоци смо свакодневног драматичног погоршавања положаја ратних ветерана, ратних војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова породица погинулих бораца. Из поменутих разлога позивамо Вас на велики протест који ће се одржати 28. Јуна на Видовдан на коме ћемо изнети своје захтеве свим релевантним институцијама Републике Србије.
Окупљање бораца, учесника протеста је у 10 : 30 часова испред цркве Ружица на Калемегдану. Где ће се одржати помен погунулим и преминулим саборцима. Након тога одржаће се протестна шетња до Скупштине, Председништва и Владе Републике Србије где ћемо предати захтеве бораца за хитно доношење Закона о ратним ветеранима и изнети захтев за тренутно решавање свих проблема везаних за ветеранску популацију и њихове породице.
Позивамо сва ветеранска удружења, поједнице и остале грађане да се придруже протесту и подрже наше оправдане захтеве.
УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ РАТНИХ ВЕТЕРАНА
- Детаљи
Скупштина Србије ће најзад, ових дана разматрати измене и допуне Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Предлогом закона ратни ветерани неће имати ни једно право, а инвалидима ће бити знатно смањене пензије !
Куда идеш Србијо?!
- Детаљи
Обраћамо се члановима нашег удружења, али и свим другим ратним ветеранима учесницима у рату против НАТО агресора 1999. године који су покренули судски поступак за признавање дискриминације, односно наплату ратних дневница. Циљ нашег обраћања је да Вам укажемо на нечасне поступке и понашање појединих адвоката чији је једини циљ да преко тужби ратних ветерана „напуне своје џепове“. Овде пре свих мислимо на адвоката из Ниша Срђана Алексића. Адвокат Алексић је своје име промовисао на многобројним трибинама које је Удружење СРВ организовало по читавој Србији, у намери да се исправи неправда која је учињена борцима код исплате ратних дневница.
Још 2012 године, а посебно 2016 и 2017 године на хиљаде чланова нашег удружења је покренуло судске спорове против државе за наплату ратних дневница преко адвокатске канцеларије Алексић.
Тада заправо почињу проблеми са поменутом адвокатском канцеларијом. Прво он не пристаје да стави свој потпис на Уговор о заступању пред судовима на сваки појединачни предмет као друга уговорна страна чиме са себе скида одговорност у случају несавсног поступања и евентуалног неуспеха пред судовима према својим клијентима. Друго, стотинама предмета, од више хиљада, које је Удружење уступило адвокату Алексићу губи се сваки траг. Једноставно ови предмети не постоје у архиви адвокатске канцеларије, као и пратећа документа коју су борци предавали уз потписивање пуномоћја. Трећи проблем су биле судске таксе. Од већине бораца је на трибинама прикривао колико ће да кошта тужба, а с друге стране је од не малог броја бораца адвокат Алексић узео новац за судске таксе коме се губи сваки траг. Новац није уплаћивао судовима већ га је вероватно трошио за друге намене ( постоје уредно потписане пизнанице ). Осим горе наведеног од бораца је тражио износ од 10% од сваке судске пресуде, тј.од пресуђеног новчаног износа по тужби. Када се урачуна адвокатска тарифа која Алексићу припада за добијене судске спорове зарада адвоката Алексића мери се милионима Евра. Читаво време сарадње са овом адвокатском канцеларијом Удружење је инсистирало да адвокат Алексић, односно његова Адвокатска канцеларија преузме на себе плаћање судских такси и да се одрекне провизије од 10% на пресуђене износе како би што већи број ветерана остварио своја права путем суда. Социјални положај ветерана га није занимао, већ само предпостављена зарада изражена у милонима евра.
Резлтат вишегодишње сарадње Удржења са адвокатом Алексићем био је не добијени судски спор пред међународним судом у Стразбуру, који није тербало ни покретати и тек мали број поднетих тужби судовима (од неколико хиљада које смо очекивали да буду покренути).
После инсистирања Председика Удружења „Српски ратни втерани“, Милета Милошевића да се сарадња доведе у финансијске оквире који су подношљиви за већину бораца тј. да адвокатска канцеларија преузме плаћање судских такси у име ветерана и да се одрекне 10% од провизије на пресуђену суму, адвокату Аалексићу „губи се ваки траг“. Алексић се не одазива се на телафонске позиве и затвара своје канцеларије у Београду које је „отворио“ искључиво у ове сврхе. „Удружење Српски ратни ветерани“ је због свега изнетог било принуђено да прекине сарадњу са адвокатом Алексићем и да позове своје чланове да откажу пуномоћја која су дали овом адвокату, чије могућности и капацитети очигледно нису били довиљни за вођење оваквог судског спора. Ангажована је друга адвокатска кнцеларија која је показала максималну ефикасност у раду и оно што Алексић није урадио за две године они су урадили за неколико месеци. Све пресуде које судови убрзано доносе, по тужбама наших адвоката, признју да је према втеранима учињена дискриминација. При томе адвокати финансирају све судске трошкове и узимају 10% провизије на пресуђену суму.
Велики број пресуда у корист ветерана које су добили наши адвокати у последњих неколико месеци инспирисали су адвоката Алексића да оживи своју активност, изађе из илегале и почне масовно телефонм да позива борце и на тај начин безочно злоупотребљава базу података чланства Удружења која му је својевремено стављена на располагање. Почиње наусмице да из своје архиве подноси тужбе судовима, чак и за оне ветеране који су му отказали пуномоћје. Свим ветеарнима које на суду и даље заступа Алексић уредно стижу уплатнице за судске таксе, које нису мале, а које ће морати да плате из свог џепа јер ће у противном изгубити спор. Скрећемо пажњу ветеранма да ће судске таксе за други део тужбе бити многоструко веће од такси за први део тужбе и које ће такође морати да плате из свог џепа, наравно ако их и даље буде заступао Алексић.
Осетивши лаку зараду и проценивши да су ветерани лака роба за манипулацију почиње ових дана поново да одржава трибине по Србији на којима опет обмањује ветеране, док све друге назива преварантима. Заправо, он је једини преврант који годинама лаже брце и лови у мутном. Ветеране једино види као лаку мету која треба да му послужи за лично богаћење. Годинама лаже хиљаде ветерана, који од своје сиротиње треба да кроз плаћање судских такси и давањем 10% од свог новца, који им суд досуди омогуће адвокату Алексић да не уложивши ни један динар заради више милиона евра.
- Детаљи
Позивамо све ратне ветеране из периода НАТО агресије 1999. Године који нису поднели тужбе за дискриминацију, али и оне који су поднели тужбе, али већ дуже време не добијају позив на судско рочиште да се одмах јаве у УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ РАТНИХ ВТЕРАНА ради покретања убрзаног судског поступка за признавање дискриминације.
Из досадашње судске праксе и препоруке Врховног касационог суда утврђена је дискриминација из које произилази основ за наплату штете у висини од 80 до 120 хиљада динара. На основу добијене пресуде за дискриминацију за сваког ветерана се проширује тужбени захтев за накнаду ратних дневница у износу до 300 хиљада динра, колико су добили борци из седам општина са југа Србије.
Телефони Удружења на које можете сваког радног дана добити шире иформације у времену од 09:00 до 12:00 часова су 011 35 65 286 и 065 96 31 011.
- Детаљи
1958-2014.
Владимир Николић, рођени Београђанин, отац два сина и кћери, узоран супруг својој супрузи Драгици, радио је на ВМА као техничар и све до 1999. године мирно је живео као породичан човек, али кад је стигао позив да се брани Отаџбина одазвао се и ратовао за Србију и сва три и по месеца колико је трајала агресија био у својој јединици ракетних бацача. Супруга Драгица сећа се да јој је причао како је током одбране Београда једне ноћи њихов положај био засут по његовом мишљењу, бојним отровом, јер су припадници јединице изјутра видели да је сво лишће опало за једну ноћ. Није Владимир причао да сумња да је био на контаминираном подручју, био је концентрисан на свој посао, супругу и васпитање троје деце...И уопште ретко се освртао на те дане кад је Србија била брањена од стоструко јачег непријатеља. Сматрао је да живот иде даље, да треба да будемо постојани у ведрини и радиности. Такве ставове преносио је и својим синовима и кћери.Све до октобра 2013. године, кад је осетио прве симптоме тешке болести. Следећих шест месеци трајала је тешка борба за Владимиров живот. На жалост, није било успеха у томе. Храброст, одлучност и смисао за хумор није напуштао Владимира све до самог краја. Породица и пријатељи остали су без изузетног човека, јаког и оптимистичког карактера 16.4.2014...Тад је Владимир имао непуних 56 година, и још је дуго могао и требао да буде уз своју породицу, да није било кобног боравка током рата на контаминираном подручју... И ми „Српски ратни ветерани“ памтићемо Владимира Николића, нашег члана као узорног оца, одговорног радника на ВМА, одлучног борца и храброг човека...
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ВЛАДИМИРУ НИКОЛИЋУ!
СРБИЈО! ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
1977-2007.
Ненад Васиљевић, рођен је као син јединац 6.02.1977. године ...Оцу Миодрагу и мајци Милени као бистар, крупан, здарв, живахан момчић био је неизмерна радост.Таквог га памте и пријатељи и рођаци...Израстао је у својој двадесетдругој години у горостаса, на дику оцу и мајци. 1999. година и агресија НАТО злочинаца затиче га у родном Београду, као већ запосленог вредног радника.
Одазива се позиву и храбро и часно брани Србију и Београд ка припадник пешадијске јединице Војске. И старешине су га упамтиле као храброг младића, а другови из јединице као неког ко се ни у најтежим околнстима није бојао и није скидао смех са лица. Мир га враћа породици, родитељима и мирним младићким данима. Ненад је био спреман да заснује породицу, али један јулски дан 2007 године био је за њега трагичан. Храбро срце које је у његовим грудима куцало за све људе није издржало скок у хладну језерску воду Аде, где је скочио не размишљајући о себи да спаси девојку која се давила. Девојка је спашена, преживела, али Ненадово срце није издржало тај температурни шок. Те вечери отац и мајка су сазнали да су изгубли сина једнца и да је Ненад преминуо у покушају да спаси један живот. Успео је да спаси девојку, али за њега након тога није било наде. Немогуће је изразити речима дивљење једноставном, храбром горостасу дивовсокг срца чији прекратак трагичан живот сведочи да се на нашим просторима јунаштво наслеђује, носи у грудма, али и да се јунаштво на нашим просторима често покаже и као опасно по самог јунака.
Отац и мајка, пријатељи, колеге с посла и старешине под чијом командом је ратовао за Београд и Србију заувек ће носити успомену на НЕНАДА ВАСИЉЕВИЋА, горостаса са јуначким срцем и осмехом непобедивости на лицу.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НЕНАДУ ВАСИЉЕВИЋУ!
СРБИЈО! ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
1958-2015.
Драги Славомире,
Прошло је две године од кад те више нема међу нама - „Српским ратним ветеранима“, а сећања не бледе. Сећам се свих наших борбених задатака које смо извршавали током рата 1999-те на Косову и Метохији. НИ ЈЕДАН РАТНИ ЗАДАТАК НИСМО ОДБИЛИ И НИ ЈЕДНУ БИТКУ НИСМО ИЗГУБИЛИ. Били смо борци чувене 37-ме Моторизоване бригаде, која је проглашена за Народног хероја. Сећам се и како смо у ретким тренуцима предаха причали ти о свом родном Сомбору, ја о свом родном Београду...о лепоти наших градова, наше целе земље...
Сећам се, као данас да смо сви плакали, кад смо морали да напустимо Косово, а били смо спремни да дамо животе у тој борби... И ти и ја били смо добровољци,ти си код куће оставио троје, а ја двоје деце, кћерку од пет година и сина од три године. Без размишљања смо отишли да бранимо Отаџбину. По повратку, засуо нас је талас разочарања, јер јер смо сазнали да понекад наше породице нису имале ни за храну, а држава им није пружала никакву помоћ, нити их је ико обилазио док смо ми војевали. Још више од неимаштине и тебе Лазо и мене погађало је то што смо сазнали да су се дезертери богатили шверцом цигаретама и горивом, да су се укључивали у разне странке и као такви – ратни профитери – кад смо се вратили - почели да нам кроје и судбине и Закон. Лаки, пријатељу мој заједно смо тад одлучили да почнемо да се боримо за права ратних ветерана и чланова њихових породица са циљем да Држава донесе Закон и да нас поштује као грађане, и нас и наше породице. Маштали смо о томе заједно, сваки дан радили на остваривању тог циља. До 2012. године нисмо се много надали остваривању сна, јер нам је тадашња власт и издалека изгледела антисрпска, несклона било каквом ангажовању око права ратних ветерана.Али, од 2012. доласком такозване патриотске власти ми смо се надали да ће они који су нам чврсто обећали да ћемо бити признати као браниоци Отаџбине то и остварити, једним добрим Законом.Међутим десило се највеће разочарење. Ти си од њих чекао правду три године, а ми који смо још живи чекамо Закон ево већ шесту годину. И не дочекасмо га.
На жалост, ти си се 2014. разболео- и то од најтеже болести, рака плућа. Јуначки си се борио с болешћу, за коју смо знали да је настала као последица контаминације осиромашеним уранијумом.
Сећам се,преживели смо и касетне бомбе у Балинцима, унакрсну ватру на многим другим местима,ракетирања.
Брате мој, много смо пута разговарали и увек причали исто ...како нам је чак било лакше док смо били на ратишту, него кад смо дошли кући и доживели понижења од разних власти и државних институција. Више пута смо рекли: „Боље да смо погинули него што смо доживели и још доживљавамо ( ми - преживели) понижења.“ Лаки, друже ти си отишао, Закон ниси сачекао. Отишао си код многих наших другова, а и мени се понекад чини да ћу и ја јако брзо бити с тобом. Тамо где си ти, већ је наш друг-саборац Никола, наш Неша, наш Милан, а и наша два друга Миленко и Милорад су оболела од исте болести као и ти, драги пријатељу.Од нас десеторице који смо марта 1999. кренули за Косово остало нас је само четворица. Али, знај једну ствар- док год сам живи ја, а и многи борци, борићемо се да се оно о чему смо сањали након рата оствари. Да бар наше породице виде и осете поштовање Државе за коју смо се борили. А у тој борби, ратни друже, знај, нисам сам.
Има нас још и сви памтимо твоју храброст у три велике битке твог живота: првој - оној ратној, другој - борби за права ратних ветерана и у трећој - против опаке болести, коју си зарадио бранећи наше Косово и Метохију.
Твој ратни саборац и вечни пријатељ
Миле Милошевић
НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА, СЛАВОМИРЕ!
СРБИЈО! ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
Као други ПРОГРАМСКИ ЦИЉ Руска странка ГО БЕОГРАД има оснивање Градског секретаријата за борачку и инвалидску заштиту. Многи од нас знају да за постојање фамозног Секретаријата за социјалну заштиту, који на свом званичном сајту јавно и деклеративно каже да „Секртетаријат врши послове у вези са доделом субвенција на комуналне производе и услуге и послове који се односе на обезбеђивање додатних права учесника НОР-а,бораца, војних инвалида, породица палих бораца и цивилних инвалида рата у области борачке и инвалидске заштите на основу аката града“.
И лаик види ВЕЛИКУ НЕЛОГИЧНОСТ у овом цитату- нема података на основу којих АКАТА ГРАДА СЕ НАВОДНО СПРОВДИ та социјална заштита бораца и инвалида. Увидом у доступну законску регулативу поуздано смо установили да реч ратни ветеран, породица ратног ветерана, ратни инвалид не постоји у тим законскимн акатима. То је глави разлог иницијативе да се формира градски Секртетаријат за борачку и инвалидску заштиту. Према нашим идејама и пројекцијама Секретаријат би требао да има тим правника, андрагога, психолога, па и економисту и који би интердисциплинарном приступом решавао често трагичне животне ситуације наших бораца: болест, социјална изолација, незапосленост. Карактеристика ветеранске популације је таква да имамо људе старосне доби од 39 до 80 година, а по степену образовања то су људи са свим степенима образовања,а међу њима има оних који би својим степеном образовања могли бити и запослени у будућем Секретаријату. Зашто ћемо прво дати посао ратним ветеранима - прво јер имају лично искуство са бирократизованим системом социјалне заштите у ком их шаљу од врата до врата, а помоћи ни од куда. На сваки начин би избегли јатризацију питања ратних ветерана, дубоко уверени да људи који су храбро и часно бранили нашу отаџбину имају снаге да уз помоћ шире друштвене заједнице- у овом случају града Београда узму своју судбину у своје руке. Није немогуће замислити да би програми циљане социјално-економске помоћи рецимо при оснивању малих предузећа био врло привлачан за радно способне ветеране, који су без посла. Идеје које имамо су на трагу идеје социјално одговорног предузетништа, екололошки свесног и отвореног за сарадњу са научним и технолошким центрима. По сваку цену желимо да активним радом способних и едукованих делова ветеранске популације допринесемо побољшању целокупне ситуације свих ветерана. Дакле идеје за сад не откривамо, али јасно кажемо- без материјалне - иницијалне помоћи Града те идеје нећемо моћи остварити, али ако већ живимо у тржишној економији то не значи да је у потпуности заборављен принцип хуманости. Јасно схватамо вулнерабилност популациује за коју се боримо, али видимо да људски и креативни потенцијал није истрошен, па Секретаријат треба да буде институција интерактивног односа шире друштвене заједнице и ветеранске популације.При томе законска регулатива и помоћ Града ( нпр. уступањем неискориштених пословних простора на територији Града, поништењем порезних оптерећења за будућа микро-предузећа чији оснивачи и власници ће бити ратни ветерани) представљаће прве стратешке задатке будућег Секретаријата за борача и инвалидска питања.
- Детаљи
1947-2014
Вуковић Марко, отац двоје деце, сина Милана и кћери Јелене био је током целог радног века у служби која је уско повезана с безбедношћу грађана Србије. Већ 1989. године први пут одлази на Косово и Метохију, тамо бива радно ангажован, у смислу безбедоносних задатака и 1990.,1991. и 1992. године, у време кад на осталим просторима бивше Југославије бесни грађански рат. Исту врсту задатака предано обавља и током одбране земље од НАТО агресије и према речима супруге Јелене, психолога по струци, није га тих дана уопште виђала,и никад све до његовог наглог одласка и није знала да је супруг по чину генерал БИА. Никад о свом послу није ни реч рекао у свом топлом дому, а последљи испраћај био је без неке велике помпе. Радећи такав врло одговоран посао Марко Вуковић је одмах након завршетка НАТО агресије осетио прве симптоме који су га већ 2004. године натерали да затражи пензију. У следећих десет година живота имао је чак три операције на срцу, три бајпаса, али храбро срце није више могло да издржи и на жалост деце, супруге, рођака и колега Марко нагло одлази од свих нас 8.3.2014. Према речима супруге Јелене након губитка супруга нико јој се није јавио осим Удружења „Српски ратни ветерани“ с неком понудом за помоћ,и као супруга јасно нам је назначила да не очекује помоћ већ да познавајући супруга као храброг, доследног, часног човека једино пита – да ли је сав његов труд, бескрајно одсуствовање од куће због потребе службе и коначно сасвим изгубљено здравље вредело бар неке речи поштовања и почасти. Горчина није била обележје Марка Вуковића који се још као млад човек снашао у Београду, памтећи увек свој родни Шеховић, у Босни и Херцеговини и носећи урођено прегалаштво и част као трајну одлику свог карактера.По томе ће га памтити и пријатељи и колеге и чланови „Српских ратних ветерна“.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА МАРКУ ВУКОВИЋУ
СРБИЈО! ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
Недавно се пронела вест да главни градски менаџер Горан Весић планира да скромно, готово неприметно спомен-обележје погинулима у НАТО агресији склони или дислоцира, како се то данас каже јер се на том месту планира подизање споменика Великом жупану Стефану Немањи,а цео тај део града треба да комплетно промени свој лик. Наиме, строго наменски грађена зграда Главне железничке станице треба да постане ... гле чуда Музеј средњовековне Србије... не желимо да будемо злобни, али нас чињеница да је одабрана локација која је у тадашњем Београду Милоша Обреновића била позната по називу „Циганска бара“ или „Бара Венеција“ јако чуди... Дал' се Весић и његов налогодавац шале с нама? Да ли ће заиста Музеј посвећен најлепшем, најпоноснијем делу наше историје бити тамо где га Менаџери „виде“ или је прелепа културна баштина средњовековне Србије заслужила боље и пригодније место у нашем граду??? Ми сматрамо да јесте.И сматрамо да никако није случајно да се Музеј Средњовековне Србије и сам споменик планирају на месту које по свом значају и окружењу није елитни део нашег града, а свакако ни најпосећенији део.
Да ли Србију још једном понижавају?
Мислимо да ако постоји награда за истанчану врсту понижавања једног народа – да господин менаџер Весић ту нагараду треба да понесе...као и његови налогодавци. Надамо се да ће културна јавност града Београда, САНУ и сви они који знају непроцењив значај који за наш идентитет има тај период предотоманске историје Срба устати и рећи НЕ тој сулудој идеји...и да ће град Београд и цела Србија добити Музеј средњовековне Србије на за то достојном месту.
И шта је следеће? Да ли ће менаџери доћи на идеју да због „локације и повећања туристичке понуде“ рецимо Патријаршију претворе у елитну дискотеку? Па да рецимо зграду САНУ претворе у дискретан шопинг мол??? Без обзира на горчину ових - надамо се - шала и без обзира што нам се то тренутно чини немогућим – подсећамо да актуелан градска власт планира да се цео пројекат заврши до 2019. Године. Питамо на крају - да ли је баш све, ама баш све из наше историје постало на продају?
- Детаљи
13.3.1965. – 23.12.2017.
Како је тешко описати човека који никад не губи оптимизам, који се бори за своју идеју до краја знају само професионални биографи, а ми „Српски ратни ветерани“ који смо га знали као бескомпромисног борца за права ветерана у Смедеревској паланци можемо само рећи - био је људима, склон шали и у најтежим тренуцима, бескрајно милосредног срца при подели помоћи осиромашеним породицама ратника, пожртвован отац, добар супруг, частан човек и кад је било потребно – изузетно храбар борац. Дејан Ресавац, радио је у МУП-у Србије и на Железници Србије, а ратовао је, часно, храбро и одговорно 1991-1992. године на вуковарском ратишту, засновао породицу, имао троје деце, од којих најмлађи син сад има само 16 година ...Дејан је ратовао и те 1999-те године; без размишљања одазвао се позиву и након рата бива награђен најлепшом наградом - трећим дететом – сином. Непосредно након оснивања Удружења „Српски ратни ветерани“ Дејан се придружује Удружењу и својим сталним активним учешћем подиже рад нашег Удружења на виши ниво. Учествовао је у свим облицима рада, организовао Трибине, учествовао у јавним протестима, пружао хуманитарну помоћ својим саборцима и непрестано и речју и акцијом подржавао све облике борбе за права ветерана и чланова њихових породица. Храброст коју је исказивао у рату, није га напустила ни у миру, па је достојанствено истрајавао у борби за слободу речи, речи којима би помогао да Држава препозна своје борце и искаже им заслужено поштовање. Сви ратни ветерани из Смедеревске Паланке, а и шире, знали су да Дејан има проблеме с високим притиском, који се појавио након учешћа у првом рату, али знајући његову духовну и психичку снагу нису ни помислили да би Дејан Ресавац тако нагло могао напустити своју породицу, пријатеље, саборце и све оне који су га поштовали. Подмукла болест бубрега на жалост напредовала је брзо и 24.12.2017. године Дејан изненада одлази од нас. Током живота Дејан није одустајао од свог уверења да ће Држва сигурно кад-тад донети Закон о правима ратних ветерана и чланова њихових породица. На жалост, за трајања његовог прекратког живота то се није десило. Какав је то бол нанело Дејану знају само његови најближи, а ми то само можемо претпоставити. Као и бројни ратни ветерани ни Дејан није често евоцирао успомене из рата, волео је много више да се бави решавањем конкретних проблема ратних ветерана у својој Општини. Сви којима је помагао било храном, било саветом, било топлом речју с великом тугом опростили су се од Дејана не стигавши ни да му кажу велико хвала. Хвала које је Дејан, частан борац, одлучан ратник и поштен човек више него заслужио.Као што и његови потомци и супруга заслужују помоћ државе, за коју се Дејан борио два пута. „Српски ратни ветрани“ сећаће га се с поносом.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ДЕЈАНУ РЕСАВЦУ!
СРБИЈО! ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
Да је наш стари обичај да у свечарким приликама хвалимо „постигнуте резултате“ и послушнички климамо главама - осведочили су се сви они који су се одазвали позиву Секретара Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и јуче 28.12.2017. године - на пригодном коктелу, ( тамо су били овлашћени заступници удружења бораца, војних ивалида,цивилних инвалида рата и породица палих бораца). Сви који су се одазвали - присуствовали су веселом догађају где министар ни једном једином речју није поменуо како живе ветерани, као што нико није ни реч рекао да ли се уопште размишља о доношењу Закона о правима ратних ветерна и чланова њихових породица.Чињеницу да ветерани масовно умиру од најтежих болести, у најбољим годинама, никог на веселом пријему није забринула. Наравно, нека Удружења су од Министарства добила средства, па је и нормално да исказују лојалност у оваквим приликама.
Ми „Срски ратни ветерани“ средства нисмо ни тражили јер чврсто и устрајно стојимо при свом ставу да ратни ветерани никад нису били пониженији у историји српског народа и државе него након ратова 1991. и рата 1999. Прочитали смо и Извештај о раду Министарства и наравно, о статусу ветерана ни реч. О доношењу Закона о правима ратних ветерана ни слова...Питамо министра Ђорђевића да је радосно расположење на коктелу резултат чињенице да је смртност ветерана страховито висока? Па ће бити мање оних који ће имати захтеве ка његовом Министарству? Питамо министра и да ли његову функцију обавља још увек А. Вулин, који и даље коментарише статусна питања ветерана? Питамо да ли је највеселији учесник коктела био председник чудноватог удружења Сабор - Савеза борачких организација Републике Србије извесни Дејан Марјановић чије је фантомско Удружење (чији Статут не постоји на званичном сајту – што је супротно Закону) добило 50 000 000 динара средстава за рад од Државе (!).Питамо где је Споменик свим погинулима у ратовима 1991. и 1999.? Питамо зашто ратни ветерани не могу да се лече у елитним здравстевним институцијама? Питамо министра да ли је обишао макар једну мајку погинулог ратника? Питамо министра да ли знате да је Србија укупно изгубила преко 20 000 људи у тим ратовима?Питамо министра – ЧИЈИ сте Ви министар? Да ли сте министар у МИНИСТАРСТВУ ЗАБОРАВА, где ратови као да се нису ни десили?
Као „Српски ратни ветерани“ само можемо да кажемо- у екстремно трагичној ситуацији у којој српски ратници живе већ више деценија више је него неукусно правити коктеле за лојалне представнике разних Удружења, и тиме правити лошу представу, у слабој режији министра . Представа, коју с тугом можемо назвати „ Ратни ветерани- статисти на пригодним свечаностима, а све у част Министра лично“. Ми „Српски ратни ветрани“ нећемо и нисмо пристали да будемо пука декорација на промоцији министровог „успешног“ рада. ДОДАЈЕМО - срамотно је да се такви пригодничарски и слободно можемо да кажемо испразни догађаји уопште дешавају.
- Детаљи
1956-2014.
Кад би речи биле довољно снажне да опишу живот једног човека, праве речи којима би се описао живот Живе Петровића биле би – непрестана борба. Од рођења до прераног одласка живот је терао Живу да свој хлеб зарађује трагајући за оним што ће омогућити њему, двојци синова и супрузи пристојан живот. У том трагању које га је од родног Костолца водило преко Мајданпека до Београда, касније и до Словеније, имао је само један циљ - да одржи породицу. Као четрдесетогодишњака, оца два сина, НАТО агресија затиче Живу Петровића, као способног ВКВ машинисту и резервног официра наше Војске. Одлази, по позиву на Косово и ратује као храбар официр, частан и поштен родољуб. Након завршетка агресије враћа се својој породици и све до наглог обољевања од канцера 2013. године вредно ради у далекој Словенији, где је коначно нашао посао. Трудио се да никад не спомиње рат, који га је одвео на ратишта која су била засута радиокативним бомбама, што је и узроковало његову болест. Жива је пореминуо на рукама супруге Славице 5.09.2014. године. Није дуго боловао, мање од десет месеци и нажалост није могао да победи страшну болест. Иза Живе остало је трајно сећање на часног, поштеног, вредног, храброг и достојанственог човека, мужа и оца који је одгојио два сина од којих је син Иван данас частан подофицир Војске Србије, а син Владан успешан млад човек. Живе Петровића сећаће се његови пријатељи, породица, другови са ратишта и ратни ветерани из Удружења „Српски ратни ветерани“, као и сви они који су тихог човека срели током његовог, храброшћу и чашћу испуњеног живота, на жалост прекратког. Успомена на доброг човека је трајнија од челика.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ЖИВИ ПЕТРОВИЋУ!
ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
1973-2014.
Дејан Петровић, био је те 1991. године двадесетшестогодишњи младић, неожењен, који је водио миран живот у свом родном Смедереву. Добија позив и одазива се, ратује као храбар и частан борац на више ратишта у бившој Југославији. Враћа се у свој град и ускоро - три године од ратовања заснива породицу са супругом Славицом. Добијају кћер и Дејан с радошћу обавља свој посао аутомеханичара, све до марта 1999. године, кад га Отаџбина поново зове. Током тромесечне агресије Дејан исказује храброст и одлучност, преживљава и бомбардовање моста у Ковину, кад му је живот био угрожен. Враћа се жив кући и ускоро поново постаје отац - друге кћери. На жалост данас петанестогодишња и деветнаестогодишња кћер, супруга Славица и отац Живадин остају без Дејанове помоћи од 12.08.2014. године када Дејан гине у несрећном случају. Сви саборци из Удружења „Српски ратни ветерани“, Дејанова породица, пријатељи, саборци из оба рата, колеге с посла носе трајно сећање на породичног човека, часног борца и искреног пријатеља. До свог одласка Дејан Петровић није имао никаву помоћ од институција земље за коју се борио два пута, као и безбројни ратни ветерани из Србије. Учинићемо све да бар његове кћери имају, доношењем Закона о правима ратних ветерана, неку помоћ као врсту друштвене подршке породицама чији чланови су се часно борили у ратовима.
НЕКА ЈЕ ДЕЈАНУ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
1959-2014.
Бранко Банфић, рођен у Делницама – Горски котар имао је 32 године кад је избио рат на просторима бивше Југославије. Био је заставник тадашње ЈНА. Рат га је затекао у Словенији, одакле с јединицом прелази у Бихаћ. Као частан подофицир Војске која се морала повлачити, рат и дужност га носи у Бихаћ. Коначно, након ратног ангажовања војну каријеру, као частан подофицир наставља у Новом Саду, у ВП 3544-5. Рат га 1999. године затиче на дужности и у периоду од 22.03.1999. до 20 .06.1999. године. Заставник Бранко Банфић даноноћно дежура и бива, заједно с официрима и војницима своје ВП даноноћно изложен нападима НАТО летелица. Био је командир Одељења за одржавање технике и наоружања, и своје задатке обављао је савесно, одговорно и у најтежим условима. Након рата наставља миран живот у Новом Саду, али га је срце, измучено ратовима издало и од срчаног удара умире неочекивано 23.09.2014. у својој 55-ој години. Иза њега остаје супруга Ђурђица која као и његови колеге официри и подофицири из свих Гарнизона у којима је служио и данас памти свог супруга као сталоженог, одлучног и поштеног припадника наше Војске, човека чији је животни и професионални пут обележио распад бивше Југославије који је, као частан подофицир, тешко поднео. Два рата за само један живот сломило би и најјаче срце, какво је имао храбри заставник Бранко Банфић. Ветерани из Удружења „Српски ратни ветрани“ памтиће га, поносни што је био наш члан.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА БРАНКУ БАНФИЋУ.
ДОНЕСИМО ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
Недавно је свој град, своје пријатеље, своју породицу напустио још један частан члан Удружења „Српски ратни ветерани“. Жељко Пјевић рођен је 1968. године у Зрењанину, а од друге године живота становник је Београда. Рат 1999. затекао га је као тридесетдвогодишњака, запосленог, здравог младог човека. Одазвао се позиву на мобилизацију и цео тромесечни период бомбардовања провео у служби Војне полиције Војске Србије - у саставу 55-тог Батаљона Војне полиције. Био је један од преживелих кад је бомбардован положај Војске у Волгиној улици (Звездара, зграда Хидротехнике ) у Београду. Након завршетка агресије враћа се свом свакодневном послу, жени се и ускоро постаје отац. Нико му тада, пре почетака првих симптома болести није указао на потребу превентивних прегледа, а за тако нешто није ни било могућности, и садa - можемо само да констатујемо да је оно што се касније десило Жељку пропуст Државе. Већ 2002. године почињу први озбиљнији здравствени проблеми, изазвани ангажвањем у рату, а 2006. године Жељко губи способност самосталног кретања и од тадa, само уз помоћ супруге Лидије и родитеља води дугу битку за живот и здравље, коју на жалост губи 2016. године. Све трошкове дугогодишњег лечења подносила је породица самостално, без икакве материјалне помоћи друштва или Државе. И на крају четрнаестогодишња кћер и супруга остају без његове љубави и подршке. Сећање на оца и супруга, часног, радног и одговорног човека нико им не може одузети али осећај туге и горчине ће их још дуго пратити, јер као породица нису 17 година имали баш никакву помоћ друштва и Државе. Државе коју је Жељко Пјевић, као и многи други, достојанствено, храбро и часно бранио у најтежим тренуцима. Саборци из Удружења сећаће се Жељка с дубоким поштовањем.
НЕКА ЈЕ ЖЕЉКУ ПЈЕВИЋУ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
СРБИЈО! Донеси закон о правима ветерана!Док нас још има живих!
- Детаљи
Савић Саша, млад човек, имао је само 28 година кад је НАТО агресор напао нашу земљу и његов родни град Београд. Стиже позив и Саша се одазива и служи сва три месеца у једном од најодговорнијих родова Војске – у Војној полицији. Током рата исказао је одговорност, борбеност и храброст, а након завршетка агресије враћа се свом послу – од ког живи његова породица- супруга Слађана и две кћери. Не прича много о рату, посвећује се одгоју деце и све до трагичног дана 5.07.2015. кад је психолошки притисак сломио храброг, чврстог човека. Подиже у тренутку растројства, руку на себе и оставља неутешну супругу и кћери саме. Саша је један он великог броја људи, учесника рата који нису издржали страховит психолошки притисак који на ратнике оставња нагли повратак у цивилан живот. Такве ситуације знане су нам под разним именима... Вијетнамски синдром, ПТСП итд. Али пука квалификација није помоћ тим људима, а организованог психолошког делања једноставно није било. Цео рат и страдања како војске, полиције, па и цивила нагло се и као неком политичком одлуком гурнуло у страну - као и да се није десило. Знамо да рат често остави дубоки, невидљиви и опасан траг у души оних које је захватио својим страшним утицајем. Саша тај траг није успео да победи, а чињеница да земља у којој је живео и град који је бранио није законски и правно препознао херојство бранилаца могао је бити један од „окидача“ да у тренутку слабости Саша помисли да је бег од живота једино решење. Питамо само да ли је било потребно да након рата сви учесници, храбри борци имају право на неку врсту бесплатне психолошке помоћи. Сматрамо да је то огроман пропуст наше Државе, а Саша Савић и његова породица индиректне жртве таквог (не)поступања. Удружење „Српски ратни ветерани“ и сви његови преживелиу чланови памтиће Сашу и наставиће своју борбу за доношење Закона о правим ратних ветерана и њихових породица, у нади да ће и закаснело доношење таквог Закона постхумно вратити част борцима и можда помоћи да њихове породице како-тако боље живе, ако је икако могуће.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА САШИ САВИЋУ!
СРБИЈО-ДОНЕСИ ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРАНА И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ВЕТЕРАНА! ДОК НАС ЈОШ ИМА ЖИВИХ!
- Детаљи
Небојша Станковић, имао је двоје деце те 1999. године. Две кћерке, двогодишњакињу и четворогодишњакињу, супругу Драгану и скроман дом у Суводолу крај Смедерева, града у ком је рођен. Миран живот какав воде хиљаде наших земљорадника прекинуо је НАТО агресор. Небојша се одазива позиву Отаџбине и проводи 78 дана као војник, одговоран, частан и насмејан. Враћа се породици након окончања рата и добија и сина и кћер. Поносни отац четворо деце својим рукама привређује и прехрањује породицу. Није имао никакву помоћ Државе, нити је тражио. Био је члан „Српских ратних ветерана“, надао се да ће Закон о правима ратних ветерана можда бар симболично побољшати живот његове шесторочлане, сложне породице. На жалост, 24.02.2015. године његов млади живот гаси се у 37-ој години, у време кад његово најмлађе дете има само 10 година и кад му је помоћ оца најпотребнија. Од притиска од ког је боловао доживљава излив крви у мозак и исход је на жалост био леталн. Небојши није било спаса. Супруга Драгана и деца данас живе од само 12 000 динара месечне помоћи, коју примају као социјално угрожена породица. Упркос сиромаштву две Небојшине кћери студирају, али снажне Небојшине руке им више не могу помоћи да привреде довољно за нормалан живот јер је и он, као и бројни ратни ветерани - браниоци Отаџбине прерано, нагло и трагично завршио свој частан живот. „Српски ратни ветрани“ памтиће га, а сигурни смо памтиће га и пријатељи, родбина, супруга Слађана и мајка Радослава али и сви грађани Србије који знају шта је живот обичног човека у невеликом селу, који само од својих десет прстију прехрањује своју породицу и подиже децу која ће сутра исто тако волети Србију, као што је волео и Небојша.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НЕБОЈШИ СТАНКОВИЋУ!
ДОНЕСИМО ЗАКОН О РАТНИМ ВЕТРАНИМА И ЧЛАНОВИМА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА!
- Детаљи
Судбина Владимира Јовановиаћ, оца троје деце и узорног супруга Ане Јовановић стао би у један дужи роман. Рођени Београђанин одлази на служење војног рока као здрав младиће те 1999. године. Почиње НАТО агресија и њему војни рок бива продужен, а његова јединица упућена је на Косово, тачније у Пећ. Током агресије на Србију био је тешко рањен два пута, па је након рата провео 12 месеци на лечењу на ВМА. Излази сa ВМА с последицама које ће га пратити до краја живота. Без обзира на здравствене проблеме почиње да ради као столар, оснива породицу и постаје отац троје деце. Имао је статус ратног војног инвалида и скромну помоћ по том основу али здравље постаје све слабије и 35-ој години отказују му бубрези, те на велику жалост породице и пријатења, колега с посла и сабораца из борби на Косову, умире од сепсе 4.маја 2014. године. Пријатељи и колеге памте га као мирног и тихог човека, а саборци као храброг војика који је у својој двадесетој години показао изузетну стабилност, одлучност и смиреност, упркос рањавању. Није дочекао Закон о правима ратних ветерана и чланова њихових породица, није доживео ни једну, макар и најскромнију почаст за жртву коју је дао за Отаџбину. Сви чланови „Српских ратних ветерана“ памтиће га заувек, у нади да ће његова деца и супруга, ако није он лично, доживети да им надлежни државни органи на било који начин помогну у њиховом одрастању и школовању. Такву помоћ још давно 1999-те године заслужио је Владимир својом борбом и храброшћу.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ВЛАДИМИРУ ЈОВАНОВИЋУ !
- Детаљи
Колико је у Србији људи рођених ван њених граница, а који су се часно, храбро и достојанствено борили за Србију нико не зна тачно. Један од тих поносних људи био је и Богдан Арнаут, рођен у Босни и Херцеговини, у општини Босанско Грахово. Био је то човек ког је рат 1991. године затекао у Београду као запосленог у ВУ „Дедиње“. Био је млад породични човек, који с пажњом васпитава сина и кћер... Богдан се одазива позиву, одлази у рат и бори се храбро и часно. Наставља живот и нада се најбољем али агресија 1999. године враћа Богдана на ратиште по други пут. И тада, без двоумљења Богдан се одазива позиву и часно брани Србију и њено небо и њене грађане током троипомесечне агресије. На жалост, осим чина десетара у Војној књижици Богдан Арнаут за живота није доживео још неку почаст од Државе за коју се борио два пута. Остаће у сећању супруге Дубравке, сина и кћери, многобројне родбине, пријатења и колега као способан човек, ведре нарави, који никад није одустајао од борбе све док га болест, прерано, није отргла од најближих. У Удружењу „Српских ратних ветрана“ био је од 2013. године и члановима ће остати у трајном сећању. Због људи какав је био Богдан Арнаут наставићемо борбу за доношење Закона о правим ратних ветерана и чланова њихових породица.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА БОГДАНУ АРНАУТУ!
СРБИЈО! ДОНЕСИ ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРАНА!ДОК НАС ЈОШ ИМА ЖИВИХ!
- Детаљи
Те 1991. године један београдски младић - Аранђел Петровић имао је само 28 година али рат је избио на просторима бивше Југославије. Аранђел се одазива позиву на мобилизацију непосредно након венчања са супругом Весном, и у новембру те године оставља трудну супругу и одлази у рат. Ратовао је мислећи на дете које ће тек добити. Враћа се на радост породице жив с ратишта у Хрватској и посвећује се породици и свом послу пословође у Београдском водоводу. Ускоро добија и другу кћер и мирно живи као породичан човек, све до 1999. године кад поново стиже позив. Отаџбина зове и Аранђел поново одлази у рат. Овај пут ратовао је у околини Београда, али након завршетка агресије почињу здравствени проблеми, губи оца и мајку и сам почиње да, у 40-тој години живота, има озбиљне здравствене проблеме. Тог 3.10.2014. Аранђелова борба с болешћу престаје, преминуо је од излива крви у мозак као последице висог крвог притиска. Кћери, супруга и родбина памте га као човека који никад није тражио од Државе никаво посебно право или почаст али је очекивао да ће и њега, а и све борце Држава законски признати као браниоце Отаџбине. Сматрао је, и као младић и као зрео човек, да је одбрана земље нормална ствар, а понекад се чинило да о рату и не жели да говори. Саборци га памте као часног, одговорног и храброг човека, а пријатељи, колеге с посла и породица и данас – три године након његовог одласка - често се сете да је понекад имао тугу у очима. Да ли је слутио да ће ратно искуство имати последице по његово здравње не знамо, али знамо да ће га „Српски ратни ветерани“ увек памтити, као што памтимо и хиљаде бораца који су у протеклих пар деценија напустили своје породице, одлазећи негде где се можда више цени храброст и поштење. Успомену на Аранђела чуваће породица, пријатељи, колеге с посла и ратни ветерани. Борбу за Закон о ратним ветеранима, који Аранђел није дочекао наставићемо, јер је то наша обавеза и дужност.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА АРАНЂЕЛУ ПЕТРОВИЋУ!
СРБИЈО! ДОНЕСИ ЗАКОН О ПРАВИМ АРАТНИХ ВЕТЕРАНА1 ДОК НА СИМА ЖИВИХ!
- Детаљи
ДРАГАН ШИФТАР
Удружење Српски ратни ветерани у протелих десетак година више пута се писмено обраћало надлежнима да се СВИМ ратницима са Косова и Метохије омогуће превентивни прегледи на ВМА. Никад нам нико није одговорио.
А зашто смо то радили? Јер знамо да су многи најхрабрији борци већ почетком 2000–тих година нагло оболевали и на велику жалост, многи од њих и преминули услед последица болести изазваних радијацијом. Један од тих хероја Србије био је и ДРАГАН ШИФТАР, младић у време НАТО агресије. Драгана је рат 1999. затекао као војника у Батајници, до краја одслужења остало му је 5 дана али се НАТО алијанса окомила на Србију и његова јединица из рода везе одмах је била дислоцирана на Косово и Метохију, тачније у Приштину. Као одличан преводилац и припадник јединице за Електронско извиђање, Драган је имао одговорну дужност да јавља место напада авиона НАТО алијансе. Преживео је директне ударе бомбама с осиромашеним уранијумом на локацијама на којојима је била његова јединица (Приштина, Лапње Село). Након пуна три месеца лавовске борбе и константног ангажовања, Драган се враћа у родни Београд и враћа се свом позиву - инжињер ерлектротехнике. С девојком планира брак и у најбољим годинама сазнаје да је тешко оболео. Прву операцију имао је 2003. Али трагичан след догађаја води га ка одласку од својих најближих – мајке Милице и оца Томе. Напустио нас је у јануару 2004. године, остајући у сећању родитеља, пријатеља из Тринаесте београдске гимназије, колега с факултета и свих који су га икад срели као изузетно образован, миран, стабилан и надасве частан младић. Отишао је не напунивши 33 године једне хладне јануарске ноћи.
Сви који су га знали питају се да ли су наши борци требали на време да буду упозорени да им је здравље угрожено радиоактивним бомбама? Да ли су наше еминенетне здравствене установе требале те 2000-2003 бити претворене у центре за превентивно лечење и дијагностику? Да ли се у земљи Србији КРИЈЕ БРОЈ ОДЛИЧНИХ, ЧАСНИХ, ОБРАЗОВАНИХ И ХРАБРИХ ВОЈНИКА који након рата нису живели ни 5 година? И ко тај број крије? Зашто је ВМА затворена за борце, преживеле ратнике, а отворена за неке друге, подобније или богатије пацијенте? И коначно зашто министар Вулин није примо родитење преминулог часног војника наше Војске, кад су му се обратили за помоћ? Родитеље који су изгубили сина јединца. Шта такав однос ка родитељима војника који је изгубио здравље ратујући за Србију говори о етичности нашег министра? Нама говори много, говори нам да је Вулин мрзитељ ратних ветерана, да не показује ни минимум људске емпатије ка трагичним судбинама хиљада храбрих бораца и чланова њихових породица. А Србија сигурно не може надокнадити губитак људи какав је био Драган Шифтар. И какви су многи који су се борили за нашу земљу.
НЕКА ЈЕ ДРАГАНУ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
СРБИЈО! ДОНЕСИ ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРАНА! Док нас има још живих!
- Детаљи
АЦА САВИЋ 1958 - 2017.
Аца Савић, члан „Српских ратних ветерана“ напустио нас је пре пар месеци. Аца је кад год је Србија звала ишао на ратиште. Био је 1991-1992. на ратишту у Хрватској, прошао најтеже битке и често био у животној опасности. И после таквог искуства враћа се својој породици и послу. Рођени Београђанин, отац двоје деце, узоран супруг и домаћин и други пут - 1999. године одазвао се позиву Отаџбине и пуна три месеца био у редовима Војске која је бранила Србију од НАТО агресора. Био је частан, храбар и одговоран борац. Након другог рата, поново се вратио својим свакодневним обавезама, радећи са онима за чију будућност се борио- са децом. Аца је био учитељ и то у угледној београдској Основној школи „Уједињене нације“, Церак. Учио је првошколце, осим основним вештинама које морају да науче, и ономе што су њега научили отац Миљко и мајка Симка – патриотизму, љубави према Београду и целој Србији. И то ће као и његове крупне очи памтити и његова деца, супруга Весна, отац Миљко, родбина, пријатељи и сви саборци из Удружења „Српски ратни ветерани.“ Није дочекао доношење Закона којим би био признат као бранилац Отаџбине, нити је испраћен уз државне почасти, а то се десило не само Аци, већ хиљадама српских ратника. Ацу ћемо вечно памтити, а знамо како се тешко борио против најтеже болести, изазване радијацијом, коју је добио, као и многи борци који су се борили за Србију. Ту битку није добио.
НЕК МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
СРБИЈО! ДОНЕСИ ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРАНА! Док нас има још живих!
- Детаљи
Ни данас, пред крај 2017. године јавност не зна сасвим тачан број погинулих грађана Србије, који су се борили у ратовима у окружењу почетком 90 –тих година и у рату на Косову и Метохији 1999. – током НАТО агресије. А немамо ни достојанствено централно Спомен – обележје свим погинулим ратницима. Истраживали смо како стоје ствари у окружењу и дошли до података да је рецимо Хрватска подизала и монументална Спомен - обележја, не само припадницима свог народа који су погинули током рата у Хрватској, већ и припадницима муслиманског народа који су се борили на страни хрватских војних снага. У БиХ подигнуто је укупно преко 2200 споменика и Спомен – обележја, од тога у Републици Српској 664. Нису то све монументални споменици, али је неоспорно да је број импозантан, и говори да су сва три конститутивна народа исказала дубоко поштовање према погинулим борцима. А како стоје ствари у Републици Србији?
Прво - Држава никад није јавно и јасно изнела тачан број погинулих, иако су удружења ветерана давно направила спискове погинулих бораца и доставили их надлежним органима. Друго - кад Удружење „Српски ратни ветерани“ покрене иницијативу (као што смо то већ урадили- У Бачу, Костолцу, Кикинди и још неким местима) да се подигне Спомен обележје, а Председници Општинских Удржења уложе време, труд, новац и ангажују најбоље уметнике да споменик изгледа достојанствено (каква је била и борба оних којима се споменик подиже) наиђе се на неисцрпан низ преперека...траже се урбанистичке дозволе, грађевинске дозволе, разно-разне сагласности и то, по правилу, траје неколико година. А за то време мајке погинулих бораца умиру и многе нису сачекале живе да виде споменик на ком би било и име њиховог сина , који је погинуо по позиву Државе, бранећи своју земљу...Тако је, на пример наше Удружење у Бачу стопирано у постављању већ готовог споменика трогодишњом папиролошком борбом у ком се тренутно бори да од Водопривредног газдинства добије дозволу за земљиште, на ком је треба да подигне већ увелико довршен споменик. Као да неко намерно зауставља такве активности. Или сетимо се примера са Југа Србије где је (већ подигнут) споменик полицајцима који су 2000-те погинули у борбама с ОВБПМ једноставно – волшебно и брзо премештен, на захтев локалне албанске заједнице...И то се десило 2015. - на опште згражање српске јавности и то након обећања садашњег председника да се „ НИКАД НЕЋЕ ДЕСИТИ“. У исто време ничу бројни споменици на Југу Србије погинулим припадницима ОВБПМ, тако да их данас само на територији Општине Прешево има 8,а у селу Ораоница подигнут им је Спомен комплекс. Власт склања споменик убијеним полицајцима, а истовремено на територији Републике Србије слободно ничу споменици њиховим убицама, и то без икакве дозволе...Каква смо ми Држава? Какву поруку шаљемо – да је сасвим слободно убијати српске полицајце на српској земљи и да ако то чините још можете добити и спомен обележје.
И на крају није важно - ко је подигао више споменика својим борцима и цивилима, важно је да ми у Србији немамо ни једно централно обележје на којем би часни људи који су животе положили за одбрану своје земље, било у ратовима 1991-1995., било у рату 1999. били споменути, бар основним подацима - годином рођења, годином погибије и ратиштем на ком су положили свој живот . Не траже то само мајке погинулих, ( многе на жалост нису више живе ) траже то и деца погинулих, њихови рођаци, пријатељи, родбина а сви грађани Србије који их памте као часне људе, и који сматрају да Република СРБИЈА НИЈЕ ОДУЖИЛА ДОСТОЈАНСТВЕНО ДУГ ПРЕМА ЊИМА. ИМА ЈОШ ВРЕМЕНА ДА СЕ ТО ИСПРАВИ- али питање је има ли добре воље за то?Ми, Српски ратни ветерани дубоко верујемо да ће на некој централној локацији у Београду бити подигнут споменик достојан храбрости оних који више нису међу нама. Споменик који би својом симболиком посведочио да памтимо и поштујемо жртву наших ратника, од којих су многи били мирни домаћини, породични људи, несклони насиљу а које је ратни вихор носио с ратишта на ратиште.
СРБИЈО – ОДУЖИ СЕ ЧАСНИМ БОРЦИМА! ПОДИГНИМО СПОМЕНИК ЈУНАЦИМА!
- Детаљи
Младићи су били те 1999., требали су да излазе са девојкама и да се радјују животу, али рат их је спречио у томе. Имали су довољно храбрости да се боре против стоструко надмоћнијег непријатеља, снажно срце да погледају у небо изнад наше Србије које се црнило од бројних летелица НАТО пакта и да ипак крену да бране сваку стопу наше отаџбине.. од Косова до Суботице. 78 дана били су изложени деловању бомби са осиромашеним уранијумом, а нису одустајали од тога да бране слободу, част и животе свих грађана Србије. Многи су знали да је то пут без повратка, видели су рањене и погинуле саборце и грађане, истрајавали у оном што свет данас види и тек данас препознаје као митску борбу Давида и Голијата. Након агресије вратили су се нормалном животу, надајући се да ће године мира и њима лично и њиховим породицама, а и целој земљи донети добробит.
Нису се обазирали на смене власти, надајући се да ће баш они који су их позивали да бране свето Косово и који су те 1999. године за Кумановски споразум говорили да је издаја имати части да им оно мало што су тражили – Закон о правима ветерана и ратне дневнице дати као какав-такав знак признања. Нису истицали своју храброст, херојство, а многи су живели у врло лошој материјалној ситуацији. И на жалост, у најбољим годинама живота, исцрпљени дугим, понижавајућим статусом и неразумевањем напустили су нас. Ових шест храбрих бораца преминули су и од болести изазваних уранијумом, али и од неразумевања друштва у ком живимо.
Сви ми, живи чланови „Српских ратних ветерана“ памтићемо их док смо живи и питаћемо се – ДА ЛИ ИМ СЕ МОГЛО ПОМОЋИ НА ВРЕМЕ? И да ли имамо довољно патриота, људи спремних спремних да бране отаџбину да бисмо их тако лако препуштали сиромаштву и болести? Д а ли смо приопустили шансу да сачувамо најбоље међу нама?
ЗАДЊИ ЈЕ ТРЕНУТАК ДА СЕ ДОНЕСЕ ЗАКОН О ПРАВИМА РАТНИХ ВЕТЕРАНА!
НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
- Детаљи
„Комбак Арена“, плакати по граду, звезде естраде, најаве у штампи, бомбастичан наслов и још бомбастичнији слоган- „певајмо заједно јер нема назад, назад је Србија“...и сад – након концерта- како објаснити људима да се ветерани, а и „сви грађани Србије“ нису одазвали масовно, па су организатори свој фијаско покушали да прикрију снимацима из близине, на којима се види да су само првих пет-шест редова попуњени. У штампи ни трага о догађају, па се и сам организатор за ког нико у редовима ветерана никад није чуо, а који се крије иза енигматичног назива „ Удружење бораца и ратних војних инвалида- старих ратника Србије“ није оглашавао након концерта. Међу ветеранима се чује да су, пре концерта, звали и мајке погинулих бораца, што је наишло на згражање, јер је сваком нормалном јасно да мајкама које су изгубиле синове није до песме.Чује се међу ветранима да је цела идеја да се вођа Удружења бораца које је организовало концерт етаблира као миљеник власти, а посебно министра Вулина.Подсећамо да никад није подигнуто Спомен обележје свим погинулим ратницима, а ето - има се и за концерт и за видео бим и за лајт шоу, а целу идеју подржало је осим Скупштине града и Министарство одбране, па и сам Генералштаб. Ми само кажемо – док нема Закона о правима ветерана нема икакве шансе да се прикључимо сличним демагошким манифестацијама! Борци неће Цакану, Миру, Шабана ..ветерани хоће ЗАКОН. И коначно питамо и Начелника Генералштаба генерала Диковића-Господине генерале Диковићу где су војници које сте водили на Косову? Да ли сте се огласили у јавности поводом смрти хиљда ратних ветерана у Србији? Чули смо да сте се Ви лично јако ангажовали да концерт успе и да сте подржали ту идеју, па се питамо зашто се нисте ангажовали да се донесе Закон о ратним ветеранима, а међу њима има много ветерана који су ратовали под Вашом командом. Питамо и да ли сте Ви лично или неки од Ваших сарадника помислили да на месту срушеног Генералштаба , средствима Војске и грађана - који би то сигурно подржали, подигнете достојанствено, велико Спомен обележје, које би и грађане Србије и посетиуце Београда јасно подестило на часну борбу припадника нашег народа и наше Војске током више ратова у региону. Такво СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ БИО БИ ЗНАК ДА ЗНАМО ДА ЦЕНИМО ЈУНАШТВО И ДОСТОЈАНСТВО ПОГИНУЛИХ БОРАЦА. То Спомен обележје би бар мало утешило и хиљаде мајки, супруга и деце погинулих ратника, а преживелим борцима - ветеранима показало да се нису борили узалуд. Да у земљи Србији сваки нови рат неће рађати писце који ће писати „Дангу 2“ и „Страдију 2“, већ писце који ће писати о народу способном да се сећа, способном да ода почаст и способном да цени храброст. Јер - ко не цени највећу жрвту коју један човек може да да за своју земљу, а то је живот, тај не цени ништа. А многи борци, хиљаде њих, отишли су с овог света без икакве почасти. И то је срамна мрља на лицу сваког грађанина Србије, а поготово на лицу оних најутицајнијих који доносе стратешке одлуке.
- Детаљи
Недавно је Удружење „Српски ратни ветерани“ посетила екипа грчке ТВ и новинар Athens News agency. У једночасовном интервју Председник Удружења Миле Милошевић детаљно је објаснио гезнезу Удружења и проблеме ратних ветерана у Србији.
Нагласак је био на чињеници да још увек немамо Закон о правима ратних ветерана и јасно је говорено о јако тешком, понижавајућем положају у ком се налази велики број наших ветерана. Потенцирана је и чињеница да је огроман број ветерана, нажалост, преминуо. Управо у овом инсерту говоримо о том страшном губитку. Овај интервју ће бити део шире слике о положају ратних ветерана у Србији и биће емитован на бројним ТВ каналима у целом свету.
- Детаљи
Света земља Србинова, којом су нас задужили наши преци опет је пред испитом историје. Ми, као победници записали смо ту историју, а та се историја зове Косово.
Ми - СРПСКИ РАТНИ ВЕТЕРАНИ знамо да ће опет барјак српски да се вије Косовом, ДОЛАЗИМО на Газиместан да обележимо Славу своју - ту где су јунаци Српски крв за народ пролили, а као и ми, бој водили.
Ми - који знамо за Цара Лазара, Обилића и друге јунаке - ме не знамо за Бранковиће!
Нити знамо, нити желимо за изроде да чујемо. За нас је празник ВИДОВДАН.
Ми смо семе Милошево, ми нисмо семе Бранковића и не прихватамо по цену живота и части да нам се намећу празници које не познајемо, нити смо икада за такво нешто чули.
Браћо и сестре Срби – спремни будите, јер опет ће барјак наш Косовом да се вије и опет ће труба да затруби „Српска се труба с' Косова чује“.
Изроди, плаћеници страни, они који су земљу издали, омладину нам у свет протерали, отели нам фабрике, уништили све што се уништити могло – ти изроди ће пред Богом за недела да одговарају.
ЖИВЕЛА СРБИЈА !!!